Hrvat iz Lovasa, radnik u preduzeću „Građevinar”. Poginuo je 18.10.1991. godine kada je u grupi od 50, prethodne noći, zatočenih civila odveden na minsko polje na kraju sela. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su sa mesnog groblja u Lovasu između 2. i 9.6.1997. godine i identifikovani na Medicinskom fakultetu u Zagrebu 8.7.1997. godine. Sahranjen je 21.3.1998. godine na groblju u Lovasu.
Petar Vuleta
Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 27.04.2009. godine.
Hrvat iz Lovasa. Danima pre i tokom napada na selo spavao je u kući svog prijatelja Josipa. Dana 12.10.1991. godine, vojnik JNA Mirko Pemper koji ga je zatekao kod prijatelja u kući mu je rekao da mora da se javi u Zadrugu, posle čega je nekoliko dana odlazio na prisilni rad, čistio učionice u školi, zapaljene kuće i sklanjao zapaljenu stoku. Jedno veče je odveden u zgradu Zadruge, gde su zatočenici ispitivani i premlaćivani. Bio je u grupi zatočenika koji su 18.10.1991. godine odvedeni na minsko polje na kraju sela:
„
[…] već je počeo mračak padati kada je se pojavio Ljuban Devetak. […] nas su naterali sve unutra, jednog po jednog, pretresali, batinali na ulazu, uzimali su sve što imamo kod sebe […] Ljuban Devetak je rekao ovako „Mi ćemo saznati ko puca noću“ […] Jenog po jednog su odvodili u kuhinju, tj. U trpezaciju zadruge […] ako se malo samo počešeš, onaj iz hodnika iz zadruge koji je pazio sa puškomitraljezom, samo viče, kae „e onaj se tamo mrda“ i ovaj kada krene dole, onda gleda ko je, imao je jednu čeličnu šipku sa navrnutom maticom […] Udari jendnog, jel ovaj, kaže, nije, onda udara sledećeg i tako sve jednoga po jednoga. […] Ujutru kada se pojavio Devetak […] pred zadrugom postojen je bio vod […] vojnika, ovako u maskirnim uniformama […] priča je kružila da su to neki navodno specijalci, niški […] neke su boli noževima, neke su tukli čeličnim šipkama, cevima, ljudi su leteli, doslovce u krugu jenom prečnika tri metra […] od ejdnog do drugog dobrovoljca, kada ga udari, ovaj odleti na drugu stranu […] Seo sam na te klupe, međutim, u istom momentu je došao Petronije i došao je neki taj Marko koji je tu noć batinao i rekao mi je kao da se branim. […] Kada je on počeo skakati predamnom, ja sam shvatio da se radi o meni onda i podignem glavu, kaže, «tebi govorim, pička ti materina, ustaška, eskiviraj»: Ja kažem, «šta ću eskivirati»; udario me je šakom, doslovce u glavu, pao sam dole i više možda nego što me bolelo, nadajući se da me više neće tući ako padnem. Međutim, onda je skočio i ovaj drugi., počeo me udarati nogama, počeo me udarati kundakom, puškom i ajde, ostavili su me tu na miru. […]Neki ljudi su toliko bili pretučeni, da im je doslovce bila razbijena lubanja, bile su rupe na lubanji. […]
[…] I došli smo do izlaza iz sela, do te nesretne deteline, pored ceste, rekli su nam prvo da krenemo prema vinogradu Jakše Poljaka i da zovemo one koji su pobegli, da vrate oružje. Nisam zvao nikoga, jer nikoga nisam imao, ni od rodbine, ni od prijatelja, niti sam znao da se iko skriva tu, nisam nikoga ni zvao […] I kada smo došli već skoro do kraja tog vinograda, onda su nam rekli da se spustimo, doslovce, jedan po jedan, tako da tu njivu presečemo na pola i da krenemo prema zadrugi, prema zgradi pogona «Borova». Uhvatili smo se za ruke, kako su nam rekli i naredili su nam da kosimo nogama po toj detelini, znači da mašemo nogama levom pa desnom, naizmence. Međutim, neko je u tom momentu onda shvatio o čemu se radi i rekao je da su tu sigurno postavljene mine. […] Nije prošlo dugo, ja sam čuo eksploziju i video sam čoveka kako leti doslovce kroz zrak. Tada nisam znao o kom se radi, to je bio pokojni Kraljević Ika, kako su ga zvali. U tom momentu su počeli vikati da ne smemo zaleći, da ne smemo bežati, jer ta vojska koja je bila tu, jednim su delom bili na cesti, a jednim delom su bili iza nas, otprilike pedesetak metara. Čim je eksplozija prva nastala, počeli su pucati po nama. Ja sam video da je vrag odneo šalu i ja vidim da niko ne stoji, ostalo je možda nas par je ostalo stajati uspravno. Doslovce, ja sam ostao takav, zato što sam se ukopao, bio sam u šoku i shvatio sam, ustvari, da će me garantujem pogoditi ako ostanem stajati. Bacio sam se u travu, u tu detelinu. Do mene je bio pokojni taj Zlatko Božić, sa leve strane, trbuh mu je bio skroz raznesen. On je počeo zapomagati, da ga dođu ubiti. Psovali su, vikali su, «jebem ti majku ustašku, šuti, zamukni, ovako, onako»; počeo sam ga i ja moliti doslovce da ušuti. Ako dođe, počeće pucati po svima redom. I čuo sam nedugo posle toga korake kroz detelinu i čovek repetira pušku i ispali rafal u njega. […] Kada se to sve smirilo, rekli su nam da se ustanemo koji smo zdravi, čitavi, ko može hodati i da krene prema, da se spustimo još niže prema cesti, ali da nastavimo opet istim tim postupkom, znači držati se za ruke, kositi nogama kroz tu detelinu. Međutim, opet smo naišli na mine. Prvi je naišao pokojni Đuka Poljak i rekli su mu da je mora rastaviti i čovek je rastavljao minu, ali nije znao kako. […] Sada ako ja Vama kažem da je bio jedan vojnik na cesti koji je njemu rekao kako se ta mina rastavlja, možda mi nećete verovati, a možete pitati druge, to je istina. Drugi vojnici su mu jebali majku, «jesi normalan, pusti, pička im materina ustaška neka izginu»: On je doslovce sve objasnio čoveku pokojnom tom Đuki Poljaku i svima redom i tako dalje, na taj način da mu objasniš kako mina izgleda i on je dalje govorio postupak kako se mina rastavlja. […] I u to je došao jedan kamiončić, mislim da je neki «tamić» koji je pokupio, potovarili smo ove koji su bili ranjeni teže i njih su odvezli, kuda ih voze, to nismo znali, ali jednostavno kamion je otišao van sela, a nas su ponovo u koloni vratili nazad i zatvorili u to isto zadružno dvorište gde smo i bili, tu noć proveli. […] I u to je došao jedan kamiončić, mislim da je neki «tamić» koji je pokupio, potovarili smo ove koj onda se pojavio Prodanović Đuro i rekao da će nam ispisati propusnice, ko hoće može ići kući spavati, ali sutradan da se ponovo vrati nazad na radnu obavezu, a ko hoće može spavati u kući kod Mirka Milića, to je doslovce druga kuća od, tj. prva sada od ambulante, ili od Doma kulture, kako se nekada zvao. Ja sam rekao, ako mogu ići kući spavati, neka mi da propusnicu do kuće, a ako će me neko ubiti, neka me ubije doslovce u kući, ne da me ubije ne znam ni ja gde, pa da se ne zna gde su me bacili. […]
”
Ostao je u Lovasu i nastavio da odlazi na prisilni rad.
