U periodu od 1991. do 1995. godine, u Kninu je u dva zatočenička objekta, kasarni 9. korpusa JNA i staroj bolnici, bilo zatočeno 650 do 700 ljudi, pretežno Hrvata iz okolnih sela.

U sklopu kompleksa kasarne 9. korpusa JNA nalazilo se nekoliko zgrada, helikopterska pista i nekoliko skladišta. U kasarni su, osim vojnika JNA, bili su i vojnici koji su nosili oznake SAO Krajine, kao i oznake „Belih orlova“.

Dana 19.11.1991. godine, vojnici JNA su uhapsili Luku Brkića, Antu Gurlicu zvanog Neno i Marina Gurlicu i kamionom ih dovezli u kasarnu JNA u Kninu. Dok su ih vodili u kasarnu, tukli su ih i vređali. Istog dana uhapšen je i Luka Brkić, član seoske straže iz Škabrnje. Odveden u kasarnu JNA, gde je bio zatočen objektima sa još 8 do 17 ljudi starosti od 30 do 80 godina. Zatočenike su surovo tukli najmanje dvadeset dana i nije im ukazivana medicinska pomoć. Nisu dobijali dovoljno hrane i vode, niti su imali odgovarajuće sanitarne prostorije.

U sportskoj sali kasarne bilo je u različitim periodima zatvoreno između 75 i 200 ljudi, uglavnom Hrvata. Stražari su tukli zatočenike. U grupama su ih vojnici vodili u WC u sportsku salu gde su imali pet minuta da vrše nuždu. Za većinu zatočenika to nije bilo dovoljno vremena zbog čega su morali da koriste i bure od 200 litara koje je držano pored vrata ćelija. Zatočenike su nazivali ustašama i terali da se „kunu u kralja i otadžbinu i srpsku domovinu”.

Početkom 1991. godine, snage Teritorijalne odbrane su u zgradi stare bolnice u centru Knina osnovale objekat za zatočenje, ponekad nazivan „Martićev zatvor“ i „Okružni zatvor”. Jedan deo bolnice su kao spavaonicu koristili „ljudi kapetana Dragana i pripadnici rezervnih snaga JNA”. Od leta 1991. godine, Ministarstvo pravde SAO Krajine preuzelo je od TO kontrolu nad starom bolnicom i angažovalo profesionalne stražare. Dana 28.9.1992. godine, Skupština RSK zvanično je osnovala Okružni zatvor u Kninu.

Tokom oktobra 1991. godine u staroj bolnici je bilo zatočeno oko 120 zatočenika, koji su svi bili nesrbi iz hrvatskih ili mešovitih sela sa područja Krajine. Svi zatočenici su bili civili, osim 12 pripadnika Zbora narodne garde zarobljenih u Kijevu. Zatočenike su takođe dovodili iz kasarne JNA.

Zatočenici su premlaćivani u više navrata, kundacima pušaka, pendrecima ili drvenim motkama. Ispitivani su i mučeni. Na slepoočnice su im prislanjali revolvere sa nategnutim okidačem, udarali ih po bubrezima dok ne bi otekli i nisu im dozvoljavali da koriste toalet.

Terali su ih da piju mokraću i da čiste toalete golim rukama. Gurali su im glavu u klozetsku šolju. Tokom zatočenja nisu dobijali dovoljno hrane. Stražari su verbalno maltretirali zatočenike, govoreći im da „hrvatski narod treba uništiti”, „sve Hrvate treba ubiti“, „Split i Zadar gore, a gorijet će i Šibenik”. Bolnicu je posetio Vojislav Šešelj koji je vređao zatočenike, pitajući ih „koliko su poklali srpske dece, koliko majki”.

Od premlaćivanja za vreme zatočenja Luka Brkić je pretrpeo trajne povrede stomaka i zaražen je hepatitisom B. Stanku Erstiću su polomljena dva rebra, a jedno mu je naprslo, dok su Ivanu Atelju polomljena tri rebra i povređena kičma.

Stanko Erstić

Hrvat iz Medviđe, građevinski radnik. Dana 2.10.1991. godine, dvojica pripadnika Milicije Krajine, Stevo Milanko i Dušan Škorić su ga uhapsili dok je pomagao Petru Erstiću u polju. Kolima je odveden prvo u Kistanje, gde je bio zatočen u zgradi Milicije, a zatim je u milicijsku stanicu u selu Obrovac. Posle ispitivanja u stanici u Obrovcu, pebačen je u staru bolnicu u Kninu.

„[…]Tamo sam bio izložen neprekidnom maltretiranju, stražari su me tukli, a bilo je i cjelodnevnih ispitivanja za sve vreme mojeg zatočeništva. […] Obavljali smo različite vrste poslova uključujući popravke, čišćenje, utovar i istovar. Radilo se danju i noću. Stražari su nas neprekidno provocirali tako što su nam govorili stvari kao: „Zagreb će biti osvojen“, „Split i Zadar gore, a gorjet će i Šibenik“, „Sve Hrvate treba ubiti“, „Hrvatski narod treba uništiti“, „Čitava Hrvatska je u plamenu i uništena i neće još dugo“. Svaki dan su nas izvodili iz ćelija i tukli nas, psovali nas i udarali nas nogama. Imao sam sreće, jer sam imao samo dva slomljena rebra i jedno napuknuto, ali drugi su bili ozlijeđeni teže on mene.“

(Iz izjave Stanka Erstića date pred MKTJ)

Razmenjen je 2.11.1991. godine sa još 100 zatočenika, dok je u bolnici ostalo zatočeno još 10 ili 15 zatočenika iz Like. Po razmeni je otišao kod brata u Zadar. Od 1993. godine je pripadnik Vojske Republike Hrvatske.

MKCK je posećivao zatočenike ali, zbog pretnji, zatočenici nisu smeli da kažu da ih stražari tuku. Zatočenike povređene premlaćivanjem su odvodili u zasebne prostorije, gde predstavnici MKCK nisu mogli da ih vide.

Oko 100 zatočenika je razmenjeno u Pakovom Selu, 2.11.1991. godine, za 60 zatobljenih Srba, dok je oko 15 ostalo u bolnici. Neki od zatočenika oslobođeni su 11.2.1992. godine, odlukom Okružnog suda u Kninu. Od približno 300 zatočenika koliko ih je bilo u staroj bolnici od sredine 1991. do sredine 1992. godine, samo 13 ljudi je oslobođeno na osnovu sudske odluke.