Pripadnici paravojne grupe „Beli orlovi“/„Osvetnici“, na čijem je čelu bio Milan Lukić su u junu 1992. godine na dve lokacije u Višegradu, u Pionirskoj ulici i na Bikavcu, spaljivanjem ubili preko 100 bosanskih Muslimana, uglavnom žena, dece i starijih osoba.

Dana 13.6.1992. godine, u Koritnik, selo u opštini Višegrad u kome su živeli Muslimani i Srbi, došlo je više muškaraca srpske nacionalnosti iz obližnjih sela i obavestilo muslimansko stanovništvo da moraju da napuste svoje domove. Rečeno im je da će biti transportovani u Kladanj, u sklopu razmene u kojoj će Srbi koji žive u Kladnju biti preseljeni u Koritnik, a Muslimani iz Koritnika u Kladanj. Pošto 14.6.1992. godine nisu stigli autobusi koji je trebalo da ih povezu, muslimanski civili su krenuli peške do susednog sela Greben, a zatim u pravcu Višegrada. Mitar Vasiljević, pripadnik „Belih orlova“, je grupu iz Koritnika odveo u Pionirsku ulicu u Višegradu i rekao im da će sutradan rano ujutro doći konvoj koji će ih odvesti iz Višegrada i da treba da prenoće u kući Jusufa Memića ispred koje su se okupili.

Otprilike 45 minuta do sat vremena kasnije, u Memićevu kuću u Pionirskoj ulici su stigli Milan i Sredoje Lukić. Preteći oružjem, naredili su muškarcima i ženama da predaju novac i nakit. Žene i decu su potom odvojili od muškaraca i podelili u grupe od tri do četiri osobe. Naređeno im je da odu u susednu sobu, gde su pretreseni dogola.

Paljenje kuće Adema Omeragića 14.6.1992. godine preživelo je samo šest žrtava. Najmlađa žrtva bila je stara dva dana, a najstarija 79 godina.

Milan Lukić je iz kuće izveo više žena, uključujući Jasminu Vilu. Svedokinja VG-101 i njena sestra, pobegle su nakon što im je jedna od tih žena koje su se vratile rekla da su je silovali, i da joj je Milan Lukić rekao da će sve žene na kraju biti silovane.

Između 21:30 i 23:30, grupi je naređeno je da pređe u kuću u Adema Omeragića, udaljenu tridesetak metara.

Grupa je uterana u jednu prostoriju u prizemlju. Svedokinja VG-018 je bila među poslednjima. Kada je cela grupa bila u toj prostoriji, vrata su zatvorena. Posle približno pola sata, u prostoriju je ubačena eksplozivna naprava. Nakon eksplozije, dok su neki od ljudi pokušavali da pobegnu kroz prozore, Mitar Vasiljević je baterijskom lampom osvjetljavao prozore kuće dok je Milan Lukić pucao po njima.

Dana 27.6.1992. godine, ili približno tog datuma, Milan i Sredoje Lukić su, zajedno s drugim pripadnicima njihove paravojne grupe, prisilili približno 70 Muslimana iz naselja Bikavac u Višegradu da izađu iz svojih kuća i uđu u kuću Mehe Aljića. Zabarikadirali su izlaze i zapalili je, na sličan način kao kuću Adema Omeagića u Pionirskoj ulici, čime su prouzrokovali smrt približno 70 ljudi, kao i teške povrede jedine osobe koja je preživjela požar, Zehre Turjačanin.

Svedokinje VG-058 i VG-115, koje su se sakrivale na različitim mestima, u neposrednoj blizini kuće Mehe Aljića videle su da naoružani muškarci, među njima i Milan i Sredoje Lukić, koriste benzin kako bi zapalili kuću.

Lokalne srpske vlasti su u toku rata uništile mesto zločina na Bikavcu i na toj lokaciji napravile deponiju. Jedini pronađeni posmrtni ostaci su kost ekshumirana 2016. godine.