Mesta zatočenja

Jedna  od osobenosti jugoslovenskih ratova (1991–2001) bilo je postojanje velikog broja mesta zatočenja na kojima su držani većinom civili, među kojima je bilo i žena, dece i starijih osoba.

Neka od ovih mesta zatočenja su bila pod kontrolom zvaničnih vojski koje su učestvovale u sukobima, dok su neka bila pod kontrolom lokalnih vojnih ili paramilitarnih grupa. Razlikovala su se i po dužini funkcionisanja, broju zatočenika, koji se kretao od nekoliko do nekoliko hiljada, i nameni i raznovrsnosti objekata koji su služili za zatvaranje: zatvora i popravnih domova, kasarni, policijskih stanica, škola, sportskih hala, industrijskih i privrednih objekata, poljoprivrednih dobara, ugostiteljskih objekata i privatnih kuća.

U većini mesta zatočenja formiranih za vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije došlo je do teških kršenja Ženevskih konvencija i međunarodnog humanitarnog prava. Zabeležena su ubistva, silovanja, prebijanje i mučenje zatočenika i njihovo držanje u nehumanim i po zdravlje opasnim uslovima.