Hrvati iz Lovasa. Dana 18.10.1991. godine su u grupi od 50, prethodne noći, zatočenih civila iz Zadruge u Lovasu odveden na razminiranje minskog polja kod vinograda, koje je postavila JNA. Posle eksplozije jedne od mina, vojnici su pucali na njih iz vatrenog oružja. Stanislav Franković i Ivica Mujić su povređeni odvedeni u bolnicu u Sremskoj Mitrovici sa još dva ranjenika, dok je Đuka Radočaj vraćen u zgradu Zadruge.
Stjepan Peulić
Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 30.01.2009. godine.
Hrvat iz Lovasa. Na dan napada na Lovas, 10.10.1991. godine, krio se u šupi sa porodicom. Kada su vojnici došli, isterali su sve iz šupe, pucali su u traktor i bacali bombe na balkon kuće. Ujutru se sa Pavaom Mujićem javio u zadrugu, gde je dobio zadatak da traktorom po selu skuplja životinje. Dana 17.10.1991. godine vojnici su mu pretili da će po naređenju Miće Devića da mu zapale kuću. Istog dana, po poziivu, javio se u zadrugu, a sutradan je sa još 49 meštana Hrvata odveden je na minsko polje:
„
[…] Kada smo išli na minsko polje, mi smo išli u potiljak, nisi smeo gledati ni levo ni desno […] kada smo došli do ćuprije tamo, do mosta jednog, Josa Ostrun je imao kruh, kako je uveče nosio kruh, ali je ostao na tom sastanku i jedan kaže: «baci to, neće ti više trebati». […] E onda su nas okrenuli da idemo prema tvornici i da se držimo za ruke i tako smo išli nogom po onoj travi. Kada smo, odjedared je počelo pucati, jedan viče «lezi». I ja sam bio tako u toj njivi, gde je bilo kao ulegnuće, legao sam. To su kugle oko ušiju frcale, zemlja, to je praštalo, kada najedared viče, «diži se»: […] Pogledam levo, desno, vidim da su se već neki digli. I ustanem se, kada do mene je bio prvi Franković Stanislav sa leve strane, a do njega je bio Filić Emanuel, šurak mi je i pita, da li sam dobio. Rekoh, «nisam»: Stanislav je dobio u ruku i još ne znam na kojem mestu, ali to je od kugle, nije od mine. Manojlo je dobio u debelo meso isto. To su mu u Rijeci izvadili nakon tri godine kuglu. […]”
Onima koji nisu bili ranjeni naređeno je da demontiraju mine:
„[…] I onda je, su komandovali da skidamo mine. Bilo je postavljeno u dva reda potezne mine, na najlonu vezane, povezane, jer to su ove kockare koje se povežu, aktiviraš jednu, onda aktiviraš sve druge. […] naredili su […] da zubima ili noktima, da taj najlon presečemo i da mine te iznesemo na put. […] Onda ko je imao grickalicu za nokte, ili je imao Šelebaj ili je Đuka Radočaj, ja ne znam točno, sa tom grickalicom smo sekli najlon i izneli mine napolje na put. […] Dragan Krizmanić uzeo tu kockaru minu i hoće da aktivira. Rekoh, «nemoj sada, došli smo, sada šta bude, možda ostanemo živi»: Da je on aktivirao, ja sam njega jedva namolio da ostavi mine i on je pustio minu na zemlju. U tim je taj komandovao, kaže, koji nisu ranjeni, da idu izvesti ove što su ranjeni. I ja sam zvao Dragana, rekoh, «hajde, idemo po Ivicu»: to mu je bratić i ja i Dragan smo vodili Ivicu i onda sam ja nagazio na paštetu i ostao tu u minskom polju i došao je Đuka Radočaj, jer sam ja izuo cipelu i maramicom sebi svezao sam nogu. […] Onda je došao Milan Vorkapić sa kamionom i potovario nas i odvezao u Šid. I u Šidu smo bili, istovarili nas na previjanje. […] Nama u Šidu niko nije ni oprao nogu, niti je dao inekciju, niti da je samo krv onu na ranama oprao. I ja sam bio u sobi sa Josipom, pokojnim, Turkaljom. On je dobio geler u kičmu i on se u kamionu celo vreme do Šida drao. […] leve. I došao je jedan i njemu je dao inekciju, i majku ustašku i sa nogom ga gurnuo sa tog kreveta dole. I onda su nas utovarili u kamion i Joja je u kamionu ono završio. Najverovatnije po mom sudu da su mu dali inekciju da se ne pati, jer nama nikome ništa dali nisu. […]
”
Ubrzo su vraćeni u Lovas. Sa Ivicom Maujićem, Stanislavom Frankovićem i još jednim ranjenikom prebačen je u bolnicu u Sremskoj Mitrovici. U bolnici mu je amputiran ostatak palca na nozi, a zatim je posle nekoliko dana, 23.10.1991. godine vraćen u Lovas. Dva dana kasnije je na štakama prvo prebačen u Šid, a zatim u Bijeljinu i Tuzlu, odakle su autobusom Crvenog Krsta prebačeni u Zagreb.
