Stanica javne bezbednosti (SJB) Bileća je bila u nadležnosti Centra službi bezbednosti (CSB) Trebinje. Korišćena je kao zatočenički objekat od početka juna 1992. godina, kada je počelo masovno hapšenje Muslimana u ovoj opštini.

Načelnik CSB-a Trebinje bio je Krsto Savić, koji je bio i ministar unutrašnjih poslova Srpske autonomne oblasti (SAO) Hercegovine. Načelnik SJB-a Bileća bio je Goran Vujović, a komandir stanice Miroslav Duka. Zatočenike su čuvali pripadnici redovnog i rezervnog sastava SJB-a, pripadnici „Belih Orlova“, ali i civilni službenici stanice policije.

Ukupno oko 90 zatočenika je dovedeno u SJB Bileća, prvi deo 10.6, a drugi 19.6.1992. godine. U svakoj od nekoliko manjih ćelija u kojima su držani bilo je između 14 i 20 zatočenika. Pripadnici SJB-a su zbog prenatrpanosti objekta napravili privremeni zatvor u skladištu uglja iza same zgrade SJB, a deo zatočenika je prebačen u druge zatočeničke objekte, poput Đačkog doma.

Uslovi u SJB i zatvoru iza stanice su bili neadekvatni. Svi zatočenici bili su primorani da koriste jedan WC i umivaonik. Spavali su na daskama i nisu dobijali nikakvu hranu, od čega su neki zatočenici smršali 25kg. Tokom narednih nekoliko meseci, policajci i pripadnici paravojnih jedinica redovno su tukli zatočenike, zbog čega su najmanje dvojica  umrla. Jedan od njih, Ferhat Avdić, žestoko je pretučen tokom noći 12.10.1992. godine. Preminuo je ubrzo potom.

Premlaćivanja su pod nadzorom Miroslava Duke sprovodili milicioneri Neđo Kuljić, Neđo Delić, Milorad Ilić, Rade Nosović, Dragiša Ivković i Radomir Denda. Junuz Murguz je jednom prilikom primoran da radi sklekove, dok ga je jedan od stražara šutirao u leđa. Velija Mandžo je premlaćivan naslonom od fotelje i šutiran u glavu, od čega je izgubio sluh u jednom uhu. Jednom prilikom, Duka je ubacio kanistere sa gasom u ćelije, zapalio vatru u hodniku i pucao u prozore ćelije, ranivši Svedoka ST145.

Zatočenike su obišli predstavnici srpskih vlasti, među kojima su bili i načelnik policije u Bileći i predsednik SAO Hercegovine, Milorad Vučerević. Nakon posete UNHCR-a u decembru 1992. godine, izvestan broj zatočenika je pušten na slobodu. Deo je oslobođen 4.10.1992. godine, a ostatak 17.12.1992. godine. Zajedno sa porodicama su autobusima prebačeni u Crnu Goru.