Bosanski Muslimani, tokom leta 1993. godine bili su zatočeni u zgradu MUP-a. Emira Plecića jedan od vojnika HVO-a je ubo nožem u leđa, dok je Ibro Agić, kod koga su pronašli redio stanicu pre hapšenja, bio premlaćivan u više navrata i zatvoren u samici.

Nijaz Islamović

Dao je izjavu pred MKSJ u predmetu „Prlić i drugi“, 12.3 i 9.4.2001. godine

Bosanski Musliman iz Mostara, lekar u Domu zdravlja u Prozoru od 1989. godine. Tokom 1993. godine i sukoba između ABiH i HVO-a otpušten je iz Doma zdravlja ali je po pozivu morao da odlazi na organizovana mesta zatočenja HVO-a kako bi ukazivao medicinsku pomoć zatočenicima. Na poziv HVO- otišao je tokom leta 1993. godine u selo Lapsulj zajedno sa pedijatricom Vernesom Muminović gde su u više kuća bili zatočeni Muslimani u veoma teškim uslovima:

(…) U tom periodu svi Muslimani su bili okupljeni u selima Lapsunj, Duge i Podgrađe i u ta tri sela je moralo biti 5000 Muslimana. (…) Prvo smo posjetili selo Lapsunj, Vernesa je obavljala preglede djece  žena, a ja sam pregledavao zatvorene muškarce i starije osobe. (…)

(…) Sreo sam dvojicu zatvorenika koji su ranjeni blizu linije fronta negdje prema Gornjem Vakufu, gdje su bili na prisilnom radu. (…) Jedan od njih, koji se prezivao Perviz (…) pogođen je metkom u stomak. Bila je to prostrelna rana. Drugi zatvorenik, koji se prezivao Berić (…) pogođen je u vrat i metak mu je ostao u leđima, odmah ispod vrata. Metak se mogao vidjeti, ali ja ga nisam izvadio jer nisam imao odgovarajuće instrumente za takvu operaciju. Obojicu su već bili odvjeli u hrvatsku bolnicu u Rmbocima, ali tamo je bila jedna bolničarka, Hrvatica, kojoj je brat poginuo na liniji fronta i ona je odbila da im pruži pomoć. Zvala se Ana Petričević. (…)

Stariji ljudi tu patili od srčanih oboljenja, astme i drugih bolesti i bili su im potrebni ljekovi. Vidio sam da su uplašeni. Tu sam vidio muškarce i žene stare i po 80 godina. Najmlađi zatvorenici bile su bebe. Sećam se da je bilo dosta male dece i trudnica. (…)

(…) Jedan od tih zatvorenika Fadić Šero, koji je tu bio sa svojom majkom, suprugom i djecom, rekao mi je da su vojnici HVO-a dolazili svake noći s autima i odvodili žene. Vratili bi ih nakon nekoliko sati ili sljedećeg dana.(…)

(…) Primijetio sam da su higijenski uslovi bili vrlo loši. Koliko se sjećam, vodovod u Lapsunju nije radio, pa je vodu morao dovoziti HVO. Zatvorenici se nisu mogli prati i patili su od kožnih bolesti i vaški. Situacija je bila tako loša da je izgledalo kao da je posrijedi epidemija vaški. (…) Morali smo im dati prašak protiv vaški. (…)

(…) Rekli su mi da je u jednoj kući moralo da se smjesti po trideset ljudi, a to sam i lični vidio. Većina ih je morala spavati na podu, jer nije bilo dovoljno kreveta. (…)

Zajedno sa porodicom je otišao u Nemačku ali se vratio u Bosnu i Hercegovinu 1998. godine gde se kasnije zaposlio u Domu zdravlja u Gornjem Vakufu.