Logor „Omarska“ se nalazio u kompleksu bivšeg rudnika ispred sela Omarska, dvadesetak kilometara od Prijedora. Nekoliko dana nakon napada na Kozarac, krajem maja 1992. godine, Vojska i Policija RS su preuzele rudnik. Logor je osnovan odlukom Kriznog štaba Prijedor, na osnovnu pismenog naređenja Sime Drljače, načelnika Stanice javne bezbednosti Prijedor. Komandant logora je bio Željko Mejakić, komandir Policijske stanice Omarska. Kao zatočenički objekat, „Omarska“ je funkcionisala od 25.5.1992. godine do 21.8.1992. godine.

Prvi zatočenici su dovedeni krajem maja 1992. godine. Tada su oko logora postavljene protivpešadijske mine. Zatočenike je čuvala policija, koja se nalazila u samom logoru, i vojska, koja je bila postavljena oko logora.

Kroz logor je prošlo 3.334 zatočenika. Velika većina su bili muškarci, pretežno bosanski Muslimani i bosanski Hrvati, a žena je bilo oko 30. Među zatočenicima se nalazio i mali broj bosanskih Srba, osumnjičenih za saradnju sa Muslimanima.

Logor se sastojao od više objekata. Zatočenici su držani u hangaru, upravnoj zgradi i dva manja objekta zvana „Bela kuća“ i „Crvena kuća“. Pored ovih objekata, držani su i na „Pisti“, betonskoj površini koja je delila upravnu zgradu od hangara. U upravnoj zgradi bile su kuhinja, restoran i kancelarije, koje su, između ostalog, korišćene za ispitivanje.

Skoro svi zatočenici su barem jednom ispitani. Posle ispitivanja bi bili grupisani u tri kategorije. Prvu kategoriju trebalo je da čine osobe osumnjičene za „najteža krivična dela“ i osobe koje su „neposredno organizovale oružanu pobunu ili u njoj učestvovale“. Ipak, u nju su svrstavani i intelektualci i politički lideri iz zajednica bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata. U drugoj kategoriji bile su osobe koje su podržavale zatočenike iz prve kategorije, a u trećoj su bili „bezbednosno neinteresantni“ zatočenici.

U logoru nije bilo dovoljno hrane i higijenski uslovi su bili loši. Zatočenici su obrok morali pojesti za manje od dva minuta, inače bi bili tučeni. Bilo je i dana kada uopšte nisu dobijali hranu. Pristup WC-ima je bio ograničen, te su zatočenici često vršili nuždu u prostorijama gde su držani. Jednom prilikom Mirsad Ališić je nateran da mokri pored mrtvog tela svog prijatelja. Mirsad Crnalić, Rizo Hadžalić i Mehmedalija Nasić ubijeni su jer su pokazali nezadovljstvo uslovima u logoru.

Neki zatočenici su dovođeni iz drugih logora, poput Hakije Elezovića, koji je u „Omarsku“ prebačen iz „Keraterma“. U „Omarsku“ su dovođene i političke ličnosti opštine, poput, Bećira Medunjanina, načelnika Sekretarijata za narodnu odbranu, koji je u logoru ubijen.

Zatočenici su svakodnevno premlaćivani. Senad Muslimović je tučen puškama, električnim kablovima i bejzbol palicama. Prijatelji Jasmin Hrnić, Enver Alić i Emir Karabašić umrli su od posledica prebijanja.

Tokom tri meseca koliko je funkcionisao logor „Omarska“, desila su se dva događaja koja se posebno izdvajaju po surovosti – bacanje zatočenika na lomaču na Petrovdan 12.7.1992. godine i ubistvo najmanje 50, a najviše 200 neidentifikovanih zatočenika sa područja Brda.

Logor je zatvoren krajem avgusta 1992. godine, a zatočenici su odvedeni u „Manjaču“ i „Trnopolje“.