Hamed i Himzo Oprašić
Bosanski Muslimani iz Haništa. Hamed Oprašić je radio u „Centrotransu. Njegov sin Himzo imao je devet godina.
Dana 25.5.1992. godine, Hamed je pod pretnjom vatrenim oružjem odveden iz svoje kuće. Od tada mu se gubi svaki trag. Himzo je razdvojen od svoje majke otprilike 15.7.1992. godine, dok su bežali iz Haništa. Vodi se kao nestala osoba.
Mujesira Oprašić
Bosanska Muslimanka iz Haništa, supruga Hameda i majka Himze Oprašića.
„
***
Kad je počelo odvođenje, onda obližnja mjesta, šumu smo se krili. I onda je to sve nedaleko bilo, mogli smo gledati zaista ko dolazi i odvodi i hara po kućama, i odnosi i tako.
***
[…] kad oni to svoje završe, recimo tu koga uhvate u kući, odvode, koga ne odvode ono traže, udaraju recimo, pucaju, izazivaju, predajite se, pogrdne riječi govore, tako da je zaista ono bilo užas i mislim to je neopisivo bilo.
***
Pošto sam imala kćerku od 4 godine, a sinu eto bilo 9 godina, ono sam se vratila izbliza da dođem kući, recimo da uzmem ono, da bi iznijela da jedemo mislim, znate već kako djeca, hoće da jedu, preplašeno, ovo ono, muž je ono, jednostavno otiš'o, da bi uz'o te hrane, u među tom vremenu izbila su ta auta, u kojima je bio tu recimo Milan Lukić, Oliver i ovi prethodni, da hi ne moram nabrajati. Tako dolaze tu, ja sam malo više bila iznad, pad nisam to baš upratila u međuvremenu, jer sam blizu te ceste, kako su došli u kući, nisam zaista trenutno vidjela, da je mala Šejla došla i rekla, mama čike su ušle u kuću, pošto je ono kiša znate, pa i prljavo pa i dijete ono kao veli vidi u cipelama su ušli da hodaju. A gdje ti je sine babo, kaže sa njima. Ja sam tako krenula, bez imalo ono razmišljanja da vidim šta kako, kad sam prišla kući svojoj, znači iz dnevnog boravka izlazi moj muž i Lukić sa njim.
***
[…] A ovi prethodni što su, oni su jedni idu na sprat, gore dole, ispred, tako oni tražu svoje, ovo ono, da sam ja ušla u hodnik i upitala sam ovaj, zašto, gdje ćete ga, gdje ćeš ga, kaže on njemu, Vi kažete možete poći sa mnom, recimo kontaju na mog muža, Milan.
***
Recimo po mom boravku, iza tog brežuljka, ja sam došla, tu je bio Ćubro, on je, imala sam i vanjski wc, on se sageo i onako mene, malo k'o i uplašio ono, što sam ja baš naišla tu, pitam ga šta tražite, kaže gospođo da Vas ne bi maltretirali tebe i zadržavali recite gdje vaš muž krije oružje, ooo mitraljez. A ja sam rekla, pa Vi dobro poznajete ko je moj muž, da je on samo mog'o imati ovaj lovaćku pušku. Međutim, kad sam to rekla ovom Ćubri, ja sam krenula prema kući, mislim pošto je to sve udaljeno 10-tak metara, krenula sam, on već izlazi moj muž, sa Milanom, u hodnik i muž otvara cipelar i cipele je navu'ko onako stojke i sad ispred izlazi na stepenište da veže pertle, pošto imam i treći sprat, on je uspio zavezati jednu pertlu i Milan je njemu ovako ramenom, ne moraš kaže da vežeš. […] da je ovaj goraždak uzeo od mene ‘ćerku, imala sam od kuće sa žicom, ograda koja je bila i zakrenuo se je taj goraždak i pokazuje nešta mojoj Šejli, šta je ispod tog prsluka. Ona je kimnula glavom i njemu je odgovorila, pitao ju je taj goraždak, ima li ti tata ovo, ona je kimala glavom i ona mu je samo rekla tada, da moj babo ima pušku sa kojom ubiva, ubija zeku.
***
[…] tom pravcu odlazi sa Milanom Lukićem. A na cesti, pošto je moja kuća udaljena od ceste jedno 50-tak metara i tu ima bijeli „Golf“, u tom bijelom „Gols“-u sjedio je vozač vjerovatno, koji je došao po mog muža i ovaj ko je bio, ne znam, da je moja jedna komšinica tu, odma’ iznad puta, gledala, jer se je zadesila, da bere buraniju i ona je vidjela da je znači on sjeo do vozača, a Milan je iza. Kad su oni, kad je Milan odveo mog muža i tako je odveo je za Višegrad […]
***
„
(Iz transkripta svedočenja Mujesire Oprašić, iz predmeta Oliver Krsmanović)
Muža nije više videla.
U svojoj kući je ostala do 15.7.1992. godine, kada je pobegla u Međeđu. Tamo se slučajno razdvojila od svog devetogodišnjeg sina Himze, kome se tada gubi svaki trag.
