Ševal Zukić
Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u fabrici „Partizan“. Dana 29.5.1992. godine zaustavljen u blizini svoje kuće dok je vozio kola i odveden u nepoznatom pravcu . Od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrnti ostaci nisu pronađeni do kraja 2020. godine i vodi se kao nestala osoba.
Mubina Zukić
Svedočila je u predmetu Popović Jovan pred sudom BiH 23.9.2015. godine
Bosanska Muslimanka iz Rodić Brda. Svedoči o nestanku supruga, Ševala Zukića.
„
Pošto su bile te tenzije i sve nismo se kretali, bili smo više u kući i ono iščekivali šta nas sleduje sutra, pa prekosutra i tako. Međutim 29. maja, možda negdje oko 10 sati, jutro je već bilo poodmaklo, tako, oko 10 sati, došli su nam na avliju. Kako bi sad rekla, vidjela sam 4 auta da su došla, ali nisu direktno ušli pred ulaz kuće, u dvorište kuće.
***
Iz auta su jednog crvenog izašle muško i žensko, tako su ličili jedno na drugo da bi rekla da su brat i sestra […]
***
Imali su maskirne one uniforme […] Jesu bili naoružani, i čak šta više, što mi je ostalo urezano, tolika pretjeranost oružjem, noževi su im bili zabačeni na leđa u onim koricama, rukavice one, strašno su ono, djelov'o, i rukavice do pola prsta, kožne rukavice. […]
***
I onda su otišli, nisu nas ništa mnogo ni pitali, nit’ su nas mučili nečim. Okrenuli su se, sjeli u auto i sišli su na cestu. Ja ne znam gdje su se uputili, dok nisam čula odmah poslije toga, možda nakon, ne znam, nekih možda 15, 20 minuta, vrisku od kuće moje tetke.
***
pošto nisam smjela da idem putem, bojala sam se da ce me neko šcepati, išla sam između kuća, iznad kuća, preko livada, i stigla sam u tetkinu kuću […]
***
[…] zatekla sam njih, plaču i Jovan Popović sjedi u kući. I normalno da sam odma sa vrata pitala šta je bilo, onda su mi rekli da je tetak odveden, Delibašić Huso.
***
I onda sam ponovo priupitala Jovana, a šta, šta si ti radio tu, zašto nisi pit'o gdje ga vode, šta, što nisi nešto, reagov'o. Međutim on je meni odgovorio da su ga odveli na saslušanje, da će ga vratiti vjerovatno, ali eto za svaki slučaj poš'o bi on da vidi šta se dešava, može li kao da nešto učini da ga vrati kući.
***
[…] došla sam kući, pred kućom me cek'o muž, jer je i on čuo to isto, neko vrištanje, ali nije znao i is, cek'o me je da se vratim da vidi šta je. I ja sam rekla da treba Jovanu auto da ide da vidi šta je s tetkom, da su tetka odveli. I je meni onako ono prostim riječima rekao ti si smotana […] daj ja ću to brže da stjeram auto, da bi se što prije nešto učinilo.
***
Svekar mi je tada naišao i pit'o me gdje je Ševal, reko stjer'o auto Jovanu. […] Međutim svekar je u mene tada govorio meni nema Ševala i ja sam kraj njega protrčala dole na put taj glavni, auto je stojalo. I sve četvera su vrata otvorena, ali Ševala nigdje nije bilo. Onda smo normalno vikali, mislili smo da nije se možda izletio, sakrio se negdje, svekar na jednu stranu prema Rzavu je krenuo onim livadama, a ja sam uzbrdo izmedu kuća. I dalje smo ga zvali. Jovan je otuda već išao.
***
Ja od tog dana više muža nisam vidjela […] nit’ sam kad šta čula za njega.
***
Im'o je brata Fadila. […] Fadil je odveden poslije Ševala, 17. juna. […] počela su češca odvođenja ljudi i onda su oni s vremena na vrijeme, sad srpska policija, te paravojne snage, ko je kad gdje naletio…
***
[…] onda su prišli ljudi sa policijskim uniformama. Prije toga je ustvari Fadil izaš'o, prije neg’ što će ta lica doći direktno do kuće, izaš'o je iza kuće i mi smo mu govorili što se pojavljuješ, zašto se ne skriješ?
***
On je rekao nemam ja šta se skrivati, kad tad će oni doći po mene i pronaći će me, nema brata neka nema ni mene.
***
[…] već su djevera odveli ta srpska policija, kako su ih tad nazivali, u policijskim uniformama. I kad sam stigla pred verandu od djevera vidjela sam ispod njegove kuće je odma bio taj glavni put, da u policijskim uniformama, uprti sa mašinkama Fadilu u leđa, znači mom djeveru Fadilu mašinka uprta iza leđa i ono gurkaju ga da ide prema gradu.
***
“
(Iz transkripta Munire Zukić, predmet Jovan Popović)
