Hrvati iz Lovasa, suprug i brat Marice Hodak. Obojica su radili u Poljoprivrednoj zadruzi „Lovas”.
Mato Hodak je bio u grupi , prethodne noći, zatočenih civila koji su 18.10.1991. godine odvedeni na minsko polje na kraju sela gde je poginuo.
Ivan Vidić je ubijen nekoliko dana posle napada na selo, 10.10.1991. godine. Pre toga je mučen, ubadanjem nožem u noge.
Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa mesnog groblja u Lovasu između 2. i 9.6.1997. godine, a identifikovani na Medicinskom fakultetu u Zagrebu 8.7.1997. godine. Mato Hodak je sahranjen 21.1.1998. godine na groblju u Lovasu, dok je Ivan Vidić sahranjen na groblju u Ivanić Gradu 18.7.1997. godine.
Marica Hodak
Svedočila je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 24.03.2010. godine.
Hrvatica iz Lovasa. Na dan napada na Lovas bila je sa suprugom Matom, dvoje dece, bratom, njegovom ženom, njihovom decom, komšinicom Katarinom Keser i njenom ćerkom u podrumu porodične kuće. Željko Krnjajić iz Lovasa, koga je znala od ranije, tražio je da mu pokaže određene prostorije kuće „jer kriju ustašu”. Vojnik Petronije Stevanović je tukao njenog muža pred njihovom decom:
„
[…] Petronije posjeo je mog supruga na stolicu i počeo ga tući. Moja su djeca sve gledala, i ispitivati gdje je ustaša i gdje je ustaša, pa su uzeli od Katarine Keser malu koja je imala pet mjeseci digli su je u zrak i rekli ako ne bude rekla gdje je taj ustaša da će malu probiti bajonetom. […]”
Njen muž je nekoliko narednih dana morao da ide u Zadrugu, odakle je vođen na prisilni rad sve dok 18.10.1991. godine nije odveden na minsko polje:
„[…]On je išao raditi, morao je ići pod prisilom raditi u zadrugu i radio je s bagerom, svašta je gledao. Kad je dolazio kući nije jadan mogao ni jesti, uvjek je plakao, […] onda su došli jednostavno pokupili ga, mislim tražili su ga u stvari, […] Sutradan sam se ja ustala sa djecom, nije došao kući, ja sam se jako bojala tu noć jer smo spavali kod susjeda, nismo mogli spavati kući jer sam se bojala zbog djece i drugi dan sam otišla do policije do njihove milicije da pitam gdje mi je suprug. […] Onda je rekao «Otišli su čistiti minsko polje ono što su podmetnuli», tako je rekao meni i Katarina je bila sa mnom. […] Ja sam se jako uplašila onda jer muža mi nije bilo, nikog nije bilo da nešto barem kažu. […] Ujutro sam otišla kući i moj ujak je došao sa Sabljakom došao je i rekao «Moram ti nešto reći». Ja sam se uplašila, držala sam Igora u naručju i kad mi je rekao meni je samo djete počelo kliziti iz ruku. […] Onda je ujak moj uzeo to dijete da mi ne ispadne. Najstariji sin je imao deset i po godina, on je otrčao u sobu plakao je cijeli dan, niti je jeo, niti je pio taj dan, samo se pokrio po glavi i plakao. […] Svekrva je bila kod mene, krenula je prema […] kući dolje i kad je čula nije mogla vjerovati, plakala je i ona kad je vidjela to sve i kad je čula to kad su ih pobili na tim minskim poljima […]”
I sama je morala da ide na prisilni rad:
„[…] Ja sam morala ići raditi pod prisilom jer su mi zapovjedili da moram raditi, da moram tu djecu, kako ću njih odhraniti ako ne radim. Ja sam im na to odgovorila pa onaj ko je za nas radio vi ste ga ubili. […] Morala sam ih same ostavljati da bi ja išla ujutro od sedam sati do naveče do pet raditi. Bili su u hladnom, u smrznutome sami, dok sam ja morala raditi brati kukuruze i tovariti kukuruze po hladnoći onoj, jabuke birati, brati sve, a oni su nama pušku u leđa i radi. […]”
Nekoliko dana nakon napada ubijen je i njen brat Ivan Vidić:
„[…] Brata su mi ubili u jednoj kući i mučili ga, ulicom su prolazili s njim, boli ga nožem, ja sam to gledala. To su bili šokovi, djecu smo morali okretati da oni ne vide ništa. […] Onda su počeli noću lupati na vrata da otvorimo, mi smo se sakrili i šutili, molili boga da djeca ne plaču da možemo u miru da nas ne diraju, i onda su otišli. […]”
Đuro Prodanović ju je upozorio da mora da beži iz sela i rekao joj da potpiše dokument po kome kuću ostavlja njemu:
„[…] Ja sam to i napravila, morala sam, da sačuvam djecu. 18.12. ujutro ja sam spremila moju djecu i krenula sam. Čekali su nas kod vatrogasnog doma, tamo smo se našli da nas potovare, kako kažu, i da nas voze u Šid. […] u Šidu su nas ostavili na železničkom kolodvoru. Tad smo čekali šinobus za Bijeljinu i kada smo ušli u šinobus sjeli smo i moj Josip je sjedio i jedan čovjek je došao i kaže «I vi bježite od ustaša», a ja onako gledam samo da ništa ne kaže to dijete, da ništa ne kaže jer ne znam šta bi se onda desilo, da ne kaže da ne bježimo od ustaša. […] eto to je bio sav put, cijeli dan smo putovali do Zagreba, djeca su bila iscrpljena, gladna. Igor mi je samo plakao, nisam znala što ću s njim, niti ga možeš presvući, niti mu dati jesti jer se nije imalo što i ponijeti, ni ništa. Tako smo otišli eto.
”
