Srbi iz sela Oraovac. Dana 7.8.1995. godine pripadnici hrvatske vojske su ih izveli iz porodičnih kuća, odveli na kraj sela u baštu Željka Srijelje i ubili ih iz vatrenog oružja.
Posmrtne ostatke Marka Ilića identifikovao je njenog sin Đuro. Sahranjen je 24.5.2003. godine na groblju u Oraovcu.
Posmrtni ostaci Steve Ajdukovića i Radeta Bibića ekshumirani su sa mesnog groblja Gračac 27.5.2002. godine i identifikovani klasičnom metodom 5.6.2003. godine, nakon čega su ponovo sahranjeni.
Posmrtni ostaci Ruže Bibić pronađeni su 4.9.1995. godine u Oraovcu, 50 metara istočno od zadnje kuće u selu i zatim pokopani na mesnom groblju Gračac odakle su 27.5.2002. godine ekshumirani. Auopsijom obavljenom 1.10.2002. godine utvrđen je uzrok smrti – strelna povreda glave, nakon čega su posmrtno ostaci ponovo sahranjeni.
Milan Ilić
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 25.3.2005. godine
Srbin iz Oraovca, radnik u drvnoj industriji u kompaniji Plješevica. Ujutru 7.8.1995. godine, hrvatska vojska je počela sa granatiranjem Donjeg Lapca, gde je tada živeo,. odlučio je da beži iz sela i ode u Oraovac kod brata Marka Ilića. Od brata je saznao da je u selu ostalo još troje meštana, Stevo Ajduković i Rade i Ruža Bibić. Sedeo je u dvorištu porodične kuće sa bratom kada su došla dva ili tri hrvatska vojnika i rekli im da izađu iz dvorišta.
***
„[…] Oni su onda odredili jednog mladog vojnika da nas čuva, a mi smo morali da sednemo ispod jednog velikog drveta dok su drugi vojnici, zajedno s drugima koji su im se pridužili nastavili kroz selo. […] Jedan drugi vojnik je došao tu gde smo mi bili sa drugim seljanima […] Stevo Ajduković je bio rođen otprilike 1935., Rade Bibić je bio rođen 1917., a njegova žena Ruža je bila malo mlađa. […] Kada smo na petoro ili sakupljeni zajedno, jedan visoki čovek u sivo-zelenoj uniformi nas je preuzeo od mladića koji nas je čuvao. […] Visoki čovek nam je rekao da treba da idemo sa njim I mi smo pošli prema kraju sela, što je otprilike 200 metara udaljeno od mesta na kome smo uhvaćeni, prema Gorenjm Lapcu. […] Visoki čovek je bio nepristojan prema nama od trenutka kad nas je preuzeo od mladića. […] Psovao nas je i psovao je našu “četničku majku” i govorio da će da nam pokaže. […] Meni je u glavi postalo jasno da će da nas ubije jer nije bilo ništa osim bara i drveća u pravcu u kome je on išao. […] Kada sam video priliku u vidu otvorene kapije sa leve strane, otprilike 100 metara od mesta na kome sam uhvaćen, koje je vodila u dvorište Ilije Stijelje, brzo sam ušao na nju i proverio sam iza sebe da vidim da me visoki čovek nije primetio. Tu je bila živa ograda tako da nisam mogao da budem viđen. […] Skoro istog trenutka sam začuo oko osam pucnjeva u grupama od po dva. […] Nisam čuo nikakve glasove ni jauke kada sam čuo pucnje, ali su došli iz pravca prema kome je visoki čovek odveo moga brata I druge seljane prema kraju sela, i to je bilo samo nekih pet ili deset minuta od kad sam ja pobegao. […] Oko otprilike devet uveče sam se vratio u kuću moga brata I tu sam proveo noć krijući se u slami u ambaru. […] Bilo je više vojnika unaokolo i počeli su sa pljačkom. […] Ostao sam sakriven u žbunju opet do devet uveče. Onda sam prešao preko livada u pravcu Boričevca i naišao na napuštenu kuću gde sam proveo noć u utorak noću. […]”
***
Dok je 10.8.1995. godine išao prema bosanskoj granici i Kalatu i Bubnju, primetili su ga hrvatski vojnici i pucali su na njega. Nastavio je ka Martin Brodu, ali ga je zaustavila patrola hrvatske vojske i odvela u brigadu. Ispitan je i odveden u Lapac gde je bio smešten u sabirnom centru u opštinskoj zgradi. Prebačen je u sabirni centar u Zadru, odakle ga je nećak odveo u Zagreb. Njegova kuća u Donjem Lapcu je spaljena.
