Logor „Kaonik”

„Kaonik“ je bio zatočenički objekat na teritoriji opštine Busovača koji je formiran u nekadašnjoj kasarni JNA, korišćenoj kao magacin oružja. Hrvatsko vijeće obrane (HVO) je u dva navrata hapsilo muslimanske civile i pripadnike TO BiH i odvodilo ih u „Kaonik“, prvi put posle napada HVO-a na opštinu Busovača od 25.1. do 8.2.1993. godine, i drugi put posle napada na Lašvansku dolinu od 14.4. do 20.4.1993. godine.

Od januara pa najranije do 31.5.1993. godine upravnik logora „Kaonik“ bio je Zlatko Aleksovski koji je prethodno, u periodu od 1987. do 1992. godine, bio upravnik zatvora u Zenici.

Na ulazu u logor nalazila se zgrada sa spavaonicama, kuhinjom i kancelarijama koje su bile na spratu. Vojna policija je nadgledala kapiju na ulazu. Zatvorski deo u „Kaoniku“ su činila dva skladišta koja su bila na 100 metara udaljena od ulaza. Jedno je bilo preuređeno u zatvor, tako što je prostor pregradama podeljen na ćelije. Ovaj objekat je bio oko 30 metara dugačak i sastojao se od oko 16 ćelija, kancelarije stražara i kancelarije Zlatka Aleksovskog. Drugi objekat je bilo neuređeno skladište dužine 30 do 35 metara i širine 18 do 20 metara.

Tačan broj ljudi koji su bili zatočeni u „Kaoniku“ nije utvrđen. Svi zatočenici su bili bosanski Muslimani, uglavnom civili. Po izveštajima Zlatka Aleksovskog, u „Kaoniku“ je 16.4.1993. godine  bilo zatočeno 107, 6.5.1993. godine 109, a 10.5. oko 79 bosanskih Muslimana.

Prostorije u kojima su bili zatočenici su bile skučene. Smrzavali su se jer nisu imali dovoljno ćebadi, a objekti nisu imali grejanja ili su imali samo jednu peć. U hangaru bez ćelija nije bilo WC-a, sve dok napolju nije iskopan poljski WC, dok su u drugom bila dva WC-a, jedan za zatočenike i drugi za pripadnike HVO-a, pa su zato u svakoj ćeliji zatočenici imali metalne posude od pet litara za vršenje nužde. Zatočenici nisu imali mogućnost da se okupaju, ali je Aleksovski u dva navrata dovodio službu iz Doma zdravlja u Busovači koje je obavila dezinfekciju i deratizaciju zatočeničkih prostorija. Hranu su dobijali u malim količinama. U logoru nije postojala ambulanta i kada im je bila potrebna medicinska pomoć, zatočenici su odvoženi u Dom zdravlja u Busovači.

Logor „Kaonik“ iz vazduha

Zatočenici su ispitivani i prebijani. Fuad Kaknjo je udaran pištoljem u glavu i šutiran tokom ispitivanja. Vojnici su zatočenike mučili tako što bi ih terali da legnu na leđa i poređaju se u obliku krsta, a zatim da pevaju „Druže Tito mi ti se kunemo“ i „Za Kralja i otadžbinu“. Hamdo Dautović zbog povreda zadobijenih prebijanjem nije bio u stanju da peva. Svedoka L i Svedoka M su stražari tukli u šest navrata tokom istog dana. 

Vojnici HVO-a u zatočenike vodili na prisilni rad na linije fronta oko sela Rijeka, Strane, Milavice, Prosje, gde su najčešće kopali rovove. Nekoliko zatočenika, među kojima je Omer Lugonjić, poginuli su obavljajući prisilni rad.

Međunarodni komitet Crvenog Krsta (MKCK) je tokom funkcionisanja logora „Kaonik“ popisivao zatočenike. Posredstvom MKCK-a, UN-a i drugih humanitarnih misija koje su posećivale logor, zatočenici su razmenjivani tokom maja i juna 1993. godine. Prva razmena zatočenika organizovana je 16.5.1993. u posredstvu UN-a  dok je drugu organizovao MCKC 19.6.1993. godine, tada su zatočenici razmenjeni za hrvatske vojnike u Zenici.

Odlazak zatočenika logora „Kaonik“ na razmenu

Povezano

Rasim Garanović

Omer Lugonjić Bosanski Musliman iz Teslića. Vojnik Armije BiH. Bio je zatočen u logor „Kaonik“ odakle je vođen na prisilni rad u selo Polom na

»

This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.

Facebook-f Twitter Youtube Instagram

© Glas Žrtava