Pre sukoba, fabrika „Strolit“ bila je livnica koja je proizvodila čelične konstrukcije za vozila, mašine i industrijsku opremu. Funkcionisala je kao mesto zatočenja od početka maja 1992. godine do otprilike 13. 7. 1992. godine, kada je VRS osvojila Odžak a svi zatočenici prebačeni u OŠ u Novom Gradu.
Logor je bio pod kontrolom HVO. Neki od stražara su bili pripadnici Vojne policije HVO i 102. odžačke brigade HVO. U logor su nesmetano ulazili Tomo Đojić i Zdenko Mikulić da tuku zatočenike. Dve pripadnice HVO, Albina Terzić i Adisa Hodžić, dolazile su u logor.
Većina zatočenika dovedena je u logor 8. 5. 1992. godine, pošto su pripadnici HVO zaustavili kolonu koja je, po dogovoru kriznih štabova, krenula ka teritoriji pod kontrolom VRS. Nakon nekoliko dana, u „Strolit“ je prebačena grupa od oko 50 zatvorenika, iz svlačionica fiskulturne sale OŠ u Odžaku. Krajem maja, u logor je dovedena jedna grupa zatvorenika iz Modriče.
Svi zatočenici su bili civili i bilo ih je najmanje 114. Držani su u nekoliko prostorija u fabrici. Zatvorenici Jovo Lukić, Vasilije Jeremić, Jovo Mišanović, izvesni Siniša iz Koprivne i još jedan momak držani su u jednom kavezu 24–25 dana.
Zatočenici su bili vidno iscrpljeni i neuhranjeni.
Zatočenici su često tučeni u „Strolitu“. Maksima Dervenića su tukli Tomo Đojić i Zdenko Mikulić, zvani Papan. Albina Terzić je s drugim pripadnicima HVO posećivala „Strolit“, gde su nogama u stomak i po drugim delovima tela tukli Jovu Lukića i Vasilija Jeremića, i pri tome govorila da „ne želi prljati ruke“.
Vasilija Jeremića je izvela izvan kaveza, te mu se obratila rečima da ne želi prljati ruke, nakon čega ga je udarala nogama obuvenim u vojničke čizme. Udarala ga je posvuda – po bubrezima, kičmi, debelom mesu, jedino ga nije udarala po glavi. Udaranje je trajalo oko pet minuta. Nakon što je s njim završila, vratili bi ga unutar kaveza, a potom izveli drugog zatvorenika, čije udaranje bi takođe trajalo oko pet minuta.
Jovo Lukić je prvih 7–10 dana po dovođenju svakodnevno, i to po 2–3 puta dnevno, izvođen iz kaveza i udaran. Jednom prilikom ga je je vojni policajac izveo i naslonio uz lim uz kavez, nakon čega je Albina Terzić krenula prema svedoku u nameri da ga udari, zatim je rekla „neću prljat ruke“ i onda ga je udarila nogom u stomak. Kada se sagao od tog udarca, udarila ga je nogom u desnu stranu rebara. Potom su Albina Terzić i druga uniformisana žena rekle „nema se tu šta udarati“, nakon čega su ga vratile u kavez.
Dana 4. 7. 1992. godine ili približno tog datuma, Svetozar Dervenić, zvani Ćeto, doveden je iz OŠ u Odžaku u prostorije „Strolita“ vidno pretučen. Od zadobijenih povreda je preminuo sledećeg jutra. Nikola Teofilović je video da je Svetozar Dervenić modar, isprebijan, i kazao je da „se vidjelo da će umrijeti“ kada je doveden u ćeliju.
Dana 1. 7. 1992. godine, iz „Strolita“ je premešteno 114 zatvorenika u fiskulturnu salu OŠ u Odžaku.
Usled napredovanja srpskih snaga, logor se premestio u OŠ u Novom Gradu 13. 7. 1992, a nakon nekoliko dana u objekte u Bosanskom Brodu, gde su ostali do pada tog grada u oktobru 1992. godine.
