Srbin iz Vrbnika. Sa suprugom Veselom Damjanić, sinom Rajkom i sestrom Anđelijom 6.8.1995. godine sedeo je u dvorištu porodične kuće. Dvojica vojnika HV došla su do kuće, pitali ih da li nešto kriju, a zatim ispalili tri hica u kuću. Vojnici su odveli Lazu Damjanića, iako im je rečeno da je bolestan i pati od epilepsije. Ubrzo je Vesela Damjanić čula rafalnu paljbu iz pravca u kom je odveden. Pošto se Lazo nije vratio kući do 8.8.1994. godine, njegova sestra i sin su otišli da ga traže. Pronašli su njegovo telo na 500 metara od porodične kuće i videli da ima napuklu lobanju i da je pogođen sa više hitaca u stomak.
Telo Laze Damjanića je prvo identifikovala njegova žena Vesela, 22.8.1995. godine, a zatim su ga, istog dana, komunalne službe pokopale na groblju u Kninu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 14.6.2001. godine na groblju u Kninu. Obdukcijom je utvrđeno da je ubijen iz vatrenog oružja. Posmrtni ostaci Laze Damjanića su ponovo identifikovani 29.5.2002. godine, klasičnom metodom, a zatim predati porodici koja ih je pokopala.
Vesela Damjanić
Izjava data Tužilaštvu MKTJ 8.7.1999. godine.
Srpkinja iz Biskupiije u opštini Knin. Kada se udala za Lazu Damjanića preselila se u Vrbnik u opštini Orlić. Svedoči o ubistvu svog muža Laze Damjanića 6.8.1995. godine:
***
„[…] U nedelju 6. avgusta 1995. bila sam kod kuće sa svojim pokojnim mužem Lazom Damjanićem, sinom Rajkom Damjanićem i mojom zaovom Anđelijom Damjanić. Moj muž Lazo je imao epilepsiju i posle dva napada su mu ostali oštećeni nervi na licu. Zato mu se glava nekontrolisano tresla. […] Sjedili smo ispred kuće u dvorištu, a moj muž je otišao u podrum. Čula sam pucnjeve u vazduh. Dok je bio u podrumu oko 08:30 sati, u naše dvorište su ušla dva vojnika sa crnim povezima oko glave. […]„
***
„[…] Videla sam muža koji je izašao iz podruma. Videla sam kad su ga zgrabili za ruke i odveli kroz kapiju, prema putu. Čula sam ga kako ih pita: “Gde me vodite?” […] Odveli su ga na put. Videla sam ga kako trese glavom. Čula sam jednog od njih kako kaže: “Samo ti tresi glavom, nećeš dugo.” Preklinjala sam ih: “Molim vas, deco, nemojte, ostavićete tri invalida.” Jedan od njih rekao: “Goni se, ženo, pre nego i tebe ubijemo”. […]„
***
„[…] Uplašila sam se i sakrila se iza jednog drveta razmišljajući o tome šta bi se desilo sa mojim sinom i zaovom, koji su oboje invalidi, ako me ubiju. […] Dok sam stajala iza drveta, posvuda oko mene se čula pucnjava. Dok sam tamo stajala petnaestak minuta, čula sam rafal iz pravca u kom je odveden moj muž. […] Tog dana je putem pored naše kuće prošlo još nekoliko vojnika. Moj muž se nije vratio. […]„
***
„[…] U utorak 8. avgusta 1995. […] u autu su prošla ista dva vojnika koja su odvela mog muža i zaustavila se pored mene dok sam stajala pored puta blizu naše kuće. Pitali su me: “Šta čekaš, stara?” Odgovorila sam: “Čekam da saznam šta se desilo s mojim mužem jer ste ga odveli i ja ne znam šta je sa njim.” Čula sam jednog od njih kako kaže: “Ne moraš više da ga čekaš, nećeš ga videti živog.” Na to sam ja rekla: “Ako ga neću videti živog, hoću li videti njegovo mrtvo telo?” Jedan od njih je odgovorio: “Ako uspem da ga nađem.” […]„
***
„[…] Rajko je rekao da mu izguram kolica napolje. Uspeo je da dođe do kapije; izašao je iz invalidskih kolica i otpuzao prema putu. Moja zaova je izvela invalidska kolica na put. Rajko je seo u kolica i krenuo prema Kninu, a iza njega je išla moja zaova. Pratila sam ih. Posle nekog vremena, vratili su se i kad smo se sreli, Rajko mi je rekao: “Mama, tamo je otac, mrtav je, a njegovo telo leži blizu Simine kuće.” […] Kad sam ga pronašla, videla sam da mu je lobanja napukla, stomak rasporen i izgledalo je kao da je više puta pogoden iz vatrenog oružja u stomak. Telo se raspadalo. Oko otvorene utrobe bilo je mnogo muva. Izgledalo je kao da su mu ruke i noge slomljene. Vilica mu je bila iščašena. […]„
***
„[…] Leš mog muža je 22. avgusta 1995. prenesen na novo groblje u Kninu. Bila sam prisutna dok su odnosili leš, a tamo je bilo i mnogo hrvatskih vojnika. Jedan vojnik je hteo da slika mene i leš mog muža. Kad sam odbila, udario me je jedan čovek u civilnoj odeći koji je nosio papire i zapisivao. […]. Kad sam čula da su lešu mog muža dodelili broj 498, komentarisala sam cinično, zbog čega me taj civil ponovo udario. […] Pitala sam ih da li mogu muža ukopati na naše groblje, a isti taj civil je odbio moj zahtev i rekao: “Ti srpska kurvo, kako to možeš da tražiš?” Moj muž je ukopan pod svojim imenom na novom groblju u Kninu. […]„
***
Ostala je da živi u selu Vrbnik sa sinom Rajkom i sestrom svog pokojnog muža Anđelijom.
