Ujutro 8.4.1992. godine, dva dana posle objavljivanja rezultata referenduma o nezavisnosti BiH, srpske snage su napale muslimanska naselja u Foči, velikoj opštini u Podrinju, jugoistočno od Sarajeva. U sastavu srpskih snaga koje su učestvovale u napadu bili su domaći vojnici, kao i vojnici iz Srbije i Crne Gore, te pripadnici Taktičke grupe Foča i paravojnih formacija, uključujući „Bele orlove“.

U periodu od 10.4. do početka juna 1992. godine, u Foči su masovno hapšeni muškaraci, nesrpski civili, uglavnom Muslimani. Muškarce bosanske Muslimane bi okupili na ulici i odvojili od žena i dece. Drugi su uhapšeni u svojim stanovima ili u kućama prijatelja i rođaka, odvođeni sa radnog mesta ili odvučeni iz bolničkih kreveta. Zatvarani su u nekoliko zatočeničkih objekata, uključujući Kazneno-popravni dom u Foči (KP dom). Prilikom hapšenja i tokom prevoženja u zatočeničke objekte, srpski vojnici su ih pogrdno nazivali „balijama”, psovali i tukli.

Iako su bosanski Muslimani u KP dom premeštani od sredine aprila 1992. godine, on je zvanično osnovan tek 4.7.1992. godine, odlukom srpskih vlasti. Vojne vlasti u KP domu su bile te koje su imale nadležnost za donošenje odluka o tome koji zatočenici će biti zadržani, a koji pušteni.

Sredinom aprila 1992. godine, objektom je upravljao Užički korpus JNA. U KP domu bili su prisutni i pripadnici civilne policije i vojnici iz Srbije. Po odlasku Užičkog korpusa, jedinica poznata kao četa „Livade“, koja se sastojala od lokalnih bosanskih Srba, među kojima su bili i pripadnici policije, preuzela je odgovornost za zatočene bosanske Muslimane. Dana 18.4.1992. godine, Krizni štab Foča je za upravnika KP doma imenovao Milorada Krnojelca.

Po izbijanju sukoba, velika većina zatočenih bili su bosanski Muslimani, među kojima lekari i zdravstveni radnici, novinari, bivši radnici KP doma, rukovodioci, policajci i drugi civili. U KP domu je bio i mali broj vojnika bosanskih Muslimana koje su držali u samicama, odvojeno od ostalih zatočenika, kao i neki bosanski Srbi, zatočeni zbog kršenja vojne discipline.

Najviše zatočenika u KP domu, oko 500 do 600, bilo je tokom leta 1992. godine. Njihov broj se od jeseni 1992. godine do 1993. godine smanjio na oko 200 do 300 zatočenika. Zatočenici su držani u malom broju ćelija. U samicama, u kojima su zatočenici nekad držani za kaznu, bilo je natrpano i do 18 ljudi odjednom, tako da nisu mogl da se kreću, ni da spavaju u ležećem položaju.

Odmah po dolasku u KP dom, zatočenici su pretraživani i oduzimani su im legitimacije, novac, nakit i ručni satovi. Svedok 3 je po dolasku ispitivan i optužen da je pristalica SDA.

Životni uslovi u KP domu bili su jako loši. Nesrpski zatočenici nisu dobijali dovoljno hrane, zbog čega su mnogi od njih znatno izgubili na težini, ponekad čak i više od 40 kilograma. Tokom oštre zime 1992. godine, neki zatočenici su napravili odeću od viška pokrivača kako bi se ugrejali, međutim ona im je oduzimana, a zatočenici su kažnjavani. Higijenski uslovi su bili minimalni, a medicinska nega bila je neadekvatna i lekova je bilo u veoma ograničenim količinama. Najmanje jedan zatočenik je preminuo usled uskraćene ili zakasnele lekarske nege. U logoru je bio zatočen i jedan broj sa fizičkim i mentalnim poteškoćama, od kojih su neki preminuli. Zatočenici su se samopovređivali, pa je Edhem Bunda sebi odsekao deo uveta i prstiju na rukama.

U julu 1992. godine, kako bi sprečili bekstva zatočenika, vojnici su postavili mine po unutrašnjem krugu KP doma.

Zatočenici su prisiljavani na rad na poljoprivrednom imanju, u pekari, fabrici nameštaja, u rudniku Miljevina. Čistiti su ruševine oštećenih zgrada i radili na popravci privatne kuće Milorada Krnojelca. Zatočenik koji bi odbio da ide na rad, bio bi premlaćen i odveden u samicu.

Zatočenici su premlaćivani, ponekad bez ikakvog povoda, a ponekad je to bila kazna za sitne povrede zatvorskih propisa ili sredstvo za iznuđivanje informacija ili priznanja. Drugi zatočenici su slušali krikove i zapomaganje onih koje su tukli. Svedok 139 i 54  su videli zatočenike koji su se u ćelije vraćali u ranama i modricama. Posle premlaćivanja, neki nisu danima mogli da hodaju ni da govore.

Avdo Muratović, Fahrudin Malkić i izvesni Sačić su pretučeni jer su slali poruke jedan drugome. Svedok 71 i njegovi brat pretučeni su pošto su ukrali krišku hleba. Stražari su Suada i Emira Mandža teško pretukli jer su ih greškom pomešali sa Fuadom Mandžom, drugim zatočenikom koji je bio pristalica SDA.

Nakon pokušaja bekstva jednog zatočenika, za kaznu su pretučeni Svedok 73 sa još nekoliko muškaraca. Ahmet Hadžimusić je video da su neki zatočenici primoravani da tuku jedni druge.

Velike grupe zatočenika odvođene su iz KP doma u periodu od juna do septembra. Tada im se gubi svaki trag. Njih bi stražari  prozvali sa spiska i odveli do gvozdene kapije kod ulaza u upravnu zgradu gde bi bili postrojeni. Potom bi ih jednog po jednog ili u manjim grupama pozivali u prizemlje te zgrade. Tamo su ih često tukli. Premlaćivanja su nekada trajala do kasne večeri, a ostali zatočenici u KP domu mogli su da čuju zvuke udaraca i jauke žrtava. Kad bi prestali, žrtvu su ponekad odvodili u samicu. U drugim slučajevima ponekad bi se čuo hitac iz pištolja, nakon čega bi se čulo kako vozilo napušta KP dom.

Neki zatočenici odvedeni su na razmene ili prisilni rad i nisu više viđeni. Dana 17. ili 18.9.1992. godine, između 35 i 60 muškaraca odvedeno je na „branje šljiva“. Na ovaj način  je „nestalo” između 400 do 450 muškaraca. Samo je oko 200 zatočenika koji su ostali u KP domu preživelo.

Od avgusta 1992. do oktobra 1994. godine, zatočenici nesrpske nacionalnosti premeštani su u druge zatočeničke objekte u Kalinoviku, „Rudo“ i u KP dom „Butmir“. Do početka oktobra 1994. godine, svi zatočenici su razmenjeni.