Dana 27.6.1992. godine ili približno tog datuma, u muslimanski zaselak Kenjari lokalni rezervisti srpske nacionalnosti u uniformama izdvojili su sve muškarce, uključujući i sinove Fikre Kenjar. Oni su odvedeni u obližnju kuću, pod izgovorom da ih vode na ispitivanje, a potom u kuću Duje Banovića, u zaselku Blaževići. Vojnici su u tu kuću ubacili eksploziv, a potom otvorili vatru na one koji su pokušali pobeći. Tela mrtvih su vraćena u kuću, koja je potom zapaljena. Jedan od preživelih, Svedok BT-16, imenovao je 18 osoba koje su tom prilikom ubijene.

Muharem, Asim, Mehmed i Midhet Kenjar i Tehvid Kalabić

Bosanski Muslimani iz Kenjara. Dana 27.6.1992. godine su iz svojih kuća odvedeni u naselje Kasapnice, gde su ubijeni vatrenim oružijem. Njihova tela su potom zapaljena. Posmrtni ostaci Asima, Mehmeda i Midheta Kenjara i Tehvida Kalabića, ekshumirani su iz masovne grobnice „Hrustovo IX“. Identifikovani su prepoznavanjem ličnih predmeta i predati porodicama.

Muharem Kenjar je uspeo da preživi i pobegne, međutim naknadno je uhapšen i odveden u Policijsku stanicu u Sanskom Mostu. Odatle je odveden u nepoznatom pravcu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani, identifikovani na osnovu ličnih predmeta i predati porodici.

Fikra Kenjar

Izjava data 13.10.2016. godine sadržani u knjizi Muje Begića, Genocid u Sanskom .

Bosanska Muslimanka iz Kljevca. Sva četiri sina i jedan unuk su joj ubijeni 27.6.1992. godine.

„

***

Kada  su  srpski  vojnici  napali  Hrustovo  i  Vrhpolje  i  pobili  narod,  nas u Kenjarima nisu dirali. Dolazili su, kontrolisali nas svakodnevno. […] Imala sam 4 sina. Mehmed i Asim su bili oženjeni. Asim  je  imao  četvoro  djece  a  Mehmed  dvoje.  Midhet-Midho  i  Muharem-Hare nisu bili oženjeni. Nakon napada na Hrustovo i Vrhpolje mi nikad  nismo  noćivali  u  istoj  kući.  Ja  bi  noću  bila  budna,  pazila  bi  da  neko  ne  dođe,  da  mogu  probuditi  djecu,  snahe  i  unučad.  Djeca  su  mi  govorili:  ′Hajde mama spavaj.′ Ja nisam mogla spavati jer sam se bojala za njih. [..] Tako smo živjeli do 26. juna 1992. godine. Ujutro, rano, ja sam bila budna, čujem vozila. Pogledam i vidim vojni kamioni u njima vojska i drže  zastavu. Vratila sam se i probudila  svoga  Mehmeda-Mehu.  Kažem  ja  njemu: ′Eno vojske gore.′ Moj Meho mi reče: ′Lezi majka, oni to hodaju.′ U istoj sobi su spavali Meho, Safet, Edo i Midho. […] Poslije nekog vremena dolazi vojska i opkoljava kuće. Hoće da premeću kuće. Sve su to poznati ljudi, naše komšije ja se ne bojim, znam ih. Nas  su  istjerali  vani. Ulaze  u  kuće,  razbacuju  stvari, razbacuju dječiju robu. Rekli su da traže oružje, a znali su da smo mi predali lovačko oružje jer su moja djeca bili lovci. Kad su izišli iz kuće počeli su odvajati muškarce od nas žena i djece. […] Rekli su da će muške voditi na ispitivanje. Rekli su da se izdvoje mlađi od 18 i stariji od 60 godina. Moj unuk Tehvid nije imao 18 godina ali je bio visok razvijen. Bio je lijep kao lutka. Moj Meho je rekao Tehvidu: „Hajde majki, ti nemaš 18 godina!“ Srpski vojnici su rekli: „Ide i on sa nama.“ Moj Tehvid je bio u šorcu, samo ustao, sjećam se ko danas. Kad su počeli odvajati moju djecu, moj unuk Sajo govori: „nemojte ubiti moga tatu.“ Moj Asim je isto rekao: „Ako ćete me ubiti, ubijte mi i ženu i ovo četvoro djece.“ Kad su ih poveli prema školi ja sam se izgubila. Pala sam u nesvijest.  Nisam  mogla  gledati  kako  mi  vode  djecu.  Poslije  određenog  vremena došla sam sebi, ležim pred Asimovom kućom. Sve žena i djeca u hrpi. Ćutimo.

***

“

(AINOBiHPuB, Izjava data 13.10.2016. godine)

Kasnije je od drugih čula da su svi ubijeni u nečijoj kući, koja je potom zapaljena.