Hrvati iz Lovasa.
Ivica Kraljević i Marko Sabljak, radnici u preduzeću „Hrvatska šume”, Antun Panjik, radnik „Borova”, Darko Solaković, radnik u Poljoprivrednoj zadruzi „Lovas” i Josip Turkalj, poljoprivrednik, bili su u grupi od 50 , prethodne noći, zatočenih civila iz zgrade Zadruge, koja je 18.10.1991. godine odvedena na minsko polje. Josip Antolović je preživeo, dok su ostala petorica ubijeni.
Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su sa mesnog groblja u Lovasu između 2. i 9.6.1997. godine, a zatim identifikovani na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, u julu 1997. godine. Sahranjeni su 21.3.1998. godine na groblju u Lovasu.
Jakov Peulić
Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 29.09.2010. godine.
Uveče 10.10.1991. godine, na dan napada na Lovas, otišao je do pekare po hleb. Vojnici su njega i ostale meštane koji su se tu zatekli odveli na sastanak u zgradu Zadruge, gde su ostali zatočeni u radionici. Pretresli su ih, a zatim su ih premlaćivali i mučili:
„
[…] Ja mislim onaj ko se makne, odmah su ih privatili tamo pored nas, udarali su, tukli su, a jednostavno kad te udari prvi puta osetiš bol, a kasnije ništa, samo sam se znojio i jednostavno vidio sam šta je, vidim da je zlo. Koje god su zvali tamo preko na ispitivanje čulo se jaukanje, zapomaganje i tako je bilo kroz cijelu noć. Išo sam i ja isto, htio sam da mokrim i onda su me tamo sa, dva vojnika su repetirali kao meću pušku taj šta je već imo kalašnjikov u usta, šta nisi pišo, nisam mogo da mokrim jednostavno blokiro sam, nisam mogo. Onda me je tu izudaro i poslo me na mesto, budem se još jedared javio da će me ubiti ko kera. […] mislim, ne možeš to ispričati nego onaj ko je to doživio, a nažalost sam bio među tim jednima koji je to prošo i ja i to je zlo koje me prati i dan danas, stalno su mi ruke mokre, na WC stalno idem, kad trebam ići na WC ne mogu ja ići već moram sjesti ko žena da bih mokrio to je žalosno jer sam dva dana išo, dva dana sam bio maltene u komi, nisam, napuho sam se od mokraće i toga svega, išo na ispumpavanje, a to je opet moj problem koji me prati do dan danas. […]”
Sutradan je prisustvovao premlaćivanju grupe meštana:
„[…]Onda su ih, te prozvane, tukli, e to da je bilo snimit nema filma koji tako šta može napraviti, sa montiračima, ko je šta imo kod sebe, znači ko nije imo taj trenutak uz sebe pušku ili pendrek, montiračima, bokserima, to je bio masakr živi, ne možeš, to ne može čovek zamisliti da tako može biti. Na jednog čoveka njih bude po deset, nisam pretero, deset, gazili su ga, tukli, to je strašno pogotovo toga što su prozvali prvoga to se sjećam, nisam smeo ni gledati, ne smeš tamo ni gledati od jada, Sabljak Marka njemu su od batina isterali oči napolje, da i to kažem isto. […] njih šest koje su izmlatili prebili nisu se mogli uopće ustati onda su ih tamo dovozili, mećali su u neki «tamić» kamionić, di su s tim dečkima završili nemam pojma, navodno sam kasnije čuo da su ih odneli, vidio sam kad su tamo tovarili, ti su dečki kasnije poginuli u kapeli njih šest isprebijani […]”
Zatočenike su zatim postrojili u kolonu i rekli im da idu da tovare grožđe i istovaraju kukuruz:
„[…] Mi smo imali, imali smo onaj kruh koji smo spresovali kao lepinju i ništa više, […] i rekli su nam da nam taj kruh neće trebati, da ga bacimo. […] Tad kad smo došli blizu toga deteline, gde zadruga ima detelinu nekada, ispod tvornice, nas su skrenuli desno tu, ja osobno nisam pojma imao di idemo, […] Ništa nisam slutio, nemam pojma, tako smo išli napred, a nakon jedno trideset metara čula se eksplozija i svi su dolje polegali, mislim svi, svi su dole polegali zato kad je se čula, začula eksplozija. Nedugo zatim počela je pucnjava, lego sam dole, svi su u šoku legli dole, a nama su pucali iza leđa […] nakon minut i po, dva prestalo to da se puca po nama tad je usto jedan od naših koji su bili na minskim poljima i molio da ga ubiju. […], usto sam se, ustali su i ovi ostali koji su mogli, išli smo dalje a nije bilo jedno, jedno deset koraka, a jedan naš isto dečko koji je bio tu isto s nama Kraljević ja mislim Pipo Ivica on se bacio kad je vidio minu, da si okonča muke on se bacio na tu minu. […] dole smo opet svi od tog zorta, od detonacije, od tih gelera popadali dole, počela opet pucnjava ponovo. Čuo sam i vidio sam, ne da sam čuo već gledo sam u njega, od mene je bio jedno s desne strane Panjik Antun, Tuna su ga zvali, on je krkljo, vadio je ono poslednji atom snage da dobije zraka, nije mogo jer je pogođen sa snajperom iz te Poljakove zemlje […]Iznad njega, znači iznad njega gore desno je krkljo isto tako nije imo zraka pokojni Darko Solak. Do mene je odjedared počeo da jauče da zapomaže pokojni, bio mi susjed, Turkalj Josip, njega su gore, on je imo kosu onako malo dužu, njega su gore obrijali, najprije su ga šišali s noževima, s noževima su ga šišali, došo jedan brica tu iz sela mještanin pa ga ošišo na nulu, on je bio do mene u minskim poljima s desne strane i onda se on sa mnom oprostio, reko je «Dragane daj mi ruku», kad sam ga pogledo on je bio baš tako ko limun žut. On je dobio ne u dušnik, on je dobio u kičmu snajperom, […]reko mi je da mu pozdravim, otac mu je umro prije pred rat par meseci, reko je da mu pozdravim puno mamu i baju i reko mi je «Aj zbogom», a imo je po sebi znojnice ko od graška bože moj, to je, to ko da ga sad gledam, ne možeš to zaboravit nikad dok si živ […] Kad sam to vidio, kad sam se s njim oprostio, normalno zaplako sam, jer sam čovjek, jer sam osjećajan, to ne bi mogo uraditi nikome […] Došao je starešina, šta je on bio, kapetan prve klase […] rekao je da se prestane to, da se tako ni stoka ne tera na, da se tako ne bi ni stoka terala na mine, tako se ni stoka ne bi ubijala, kao što oni rade. […]”
Svedok je zatim morao da sa ostalim preživelim zatočenicima demontira mine:
„[…] taj momak, znači redovni vojnik, koliko je bio, oko dvadeset, devetnaest godina, šta ja znam, samo su rekli da će taj Aleksandar nama demontirati, pokazati kako se demontira prva mina, pa da ćemo ostale mi demontirati, ali on će pokazati prvu minu kako se demontira. Kada je naišao na nju, demontirao je, pokazao je tamo, odložio je dole, on je izašao tada napolje, gore na cestu i sada, ko je naišao na tu sledeću minu, nemam pojma, ko to zna, valjda neko je znao, ali ko je naišao taj i zna, ja nisam naišao prvi. […] bila je ispred mene, na jedno pet metara, šest, ali niko se nije približavao. […] zvao sam njega, zvao sam pokojnog Antolović Josipa, «Žgelu», ne znam, još sam jednoga zvao da dođe kod mene tu i da se ubijemo, bolje nego da čekamo da nas oni tako, mislim da se iživljavaju. Brica je taj, to je taj Antolović, ovaj Luetić, on je plakao, kaže: «Ostavi Dragane to, kada te molim, da vidim samo moju ženu i decu», imao je dvoje dece, male dece, šta ja znam, je li jedno dete ili dvoje, dvoje je valjda imao, Darinku i, dvoje dece je imao i video sam gde on plače, a ovi su rekli, «nemoj, ostavi to kada te molim». Onda sam ja to ostavio […]”
Naredili su im da iznesu ubijene i ranjene na put:
„Otišao sam, koji je to bio, Manojlija i neki Filić i ja, smo, a dobro, šta je to sada bitno, smo iznosili ranjenike. […] nas pet smo nosili toga pokojnog Joju Turkalja, što se sa mnom bio oprostio, nosili smo ga napolje, jer on, bila mu je kičma raznesena, bože moj, od snage snajpera, to je bože sačuvaj, ja sam zažmirio […] On se vratio ponovo ovamo, mi, onda sam sa Filić Manojlom vodio brata od tetke, izašli smo napolje, došli smo do kanala dva metara i stao je taj Manojlija Filić na «paštetu», na minu i odnešena su mu stopala, prsti, nemam pojma, uglavnom su sva trojica pali dole. On se počeo derati, vikati, plakati, normalno, čovek i kada smo odneli sve te ranjenike napolje, mislim da ih je bilo četrnaest […]”
Preživeli su ponovo odvedeni u zgradu Zadruge. Jedan od vojnika ga je istog dana odveo kući, da se oprosti od porodice:
„[…] I kada sam došao do kuće, rekao je, «imaš pola sata da se pozdraviš sa roditeljima», tu mi je bila sestra, dvoje dece od nje, pokojni je bio otac i pokojna mater. Ja sam se sa njima pozdravio, koliko se sećam, nisam bio više od minut i po, dva, samo sam se sa njima poljubio […] a meni su rekli da se samo pozdravim i da idem nazad, a šta će biti sa mnom, rekoh, «nemam pojma, dobro biti neće», zaplakao sam i to je bilo sve, ništa. Dok sam se pozdravljao, okrenuo sam se i izašao sam napolje. Onda su me ti vojnici udarali, pljuvali, […] Išao sam do gore i do centra, tu su me zaustavili tako, jedno pet, šest minuta i da stojim, zašto sada, nemam pojma i posle sam bio vraćen svojima gore u zadrugu […]
”
Vojnici su ga vratili u Zadrugu, odakle je vođen na prisilni rad, da održava agregate i kopa instalacije za struju.
