„[…]21. decembra 1992. godine sam bio kod svoje rodbine i u večernjim satima sam došao kući i ispred ulaznih vrata me pozvao Malić Nenad zvani Nešo da mi nešto kaže. Ja sam ga pitao šta mi kažeš, kaže odi ovamo […]ustvari ja išao za njim i otišao sam iza gostione „Fortuna“ i tamo su ležala dva mrtvaca i rekao je dva leže, kaže i ti si treći. […]
[…] Držao me je jednom rukom i obarao me dole […] udarao mi, iza ozada, samo da sam na ćelavo ošišan, videli bi ovde na sred glave čvoruge imaju […] i onda uhvati za kosu i onda udarao me gore glavom jer nije mogao, on je prvo otkopčao jedno dugme, i drugo je dugme otkopčao od svoje bunde i kada sam video da je pošao dole i treće dugme da dođe do pištolja onda sam ja njega sa laktom svojim […] i pobegao sam tamo kraj, na cestu i pobegao gore u pravcu čaršije […]
[…] tamo je bila vojske Republike Srpske, na čelu sa popom Mladenom Prodanovićem i on mi je rekao, on me je tu ustavio, ja sam bio krvav i rekao mi je da ne smijem da noćim u svojoj kući, da idem bilo gdje na koju stranu van kuće svoje i da napustim Stari Majdan […]
[…]na lijevom oku slabije vidim i to ne slabije, dobro, uopšte ne vidim takoreći da čitam, glava me boli ovo ovdje još uvek ali vidi se […] psihijatriju sam isto išao i to sam dugo išao vremena u Švedskoj i danas dan idem isto[…]“
