Svedokinja A
Bosanska Srpkinja,radila je u Domu zdravlja u Čapljini. Trojica uniformisanih vojnika među kojima je prepoznala svoje komšije Fikreta Boškailo i Almira Kudra su je 20.04.1992.
Od početka maja do 18.8.1992. godine, u okviru širokog i sistematičnog napada Hrvatskih obrambenih snaga (HOS), usmerenog protiv srpskog civilnog stanovništva opština Mostar, Čapljina i Stolac, srpski civili su nezakonito lišavani slobode i odvođeni u zatvor u bivšoj Vojnoj ambulanti JNA u Mostaru i zatvor u kasarni „Bruno Bušić“ u Dretelju, odakle je trebalo da budu razmenjeni i trajno raseljeni iz Hercegovine. Tokom leta 1992. godine uhapšeno je i zatočeno više stotina civila srpske nacionalnosti sa područja Mostara.
Upravnik zatvora u Vojnoj ambulanti u Mostaru bio je pripadnik HOS-a Ivan Zelenika. Zatočeni srpski civili, muškarci i žene, držani su u podrumskim prostorijama male površine. Nisu imali krevete i nisu mogli da odlaze u WC bez dozvole stražara. Obavljali su prisilne poslove, pa su tako žene čistile prostorije ambulante i WC-e, a muškarci čupali travu.
Iliju Domazeta i Svedoka I su udarali pendrekom i šutirali, dok su Petra Golijanina lisicama zakačili o vodovodne cevi, od čega su mu šake pomodrele. U Vojnoj ambulanti u Mostaru silovane su najmanje tri zatočenice. Zatočenici su iz Vojne ambulante premeštani u kasarnu „Bruno Bušić“ u Dretelju.
Svedočio je pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu Zelenika Ivan i drugi 13.03.2007. godine
Bosanski Srbin iz Mostara, upravitelj kardanskih vratila u preduzeću „Soko“. Pripadnici Hrvatskih odbrambenih snaga (HOS) su ga uhapsili 4.8.1992. godine u njegovom stanu u Mostaru i odveli u prostorije Vojne ambulante u tom gradu. Po dolasku je odveden na ispitivanje kod Ivana Zelenike, gde je morao da se skine go. Zelenika ga je tukao gumenim pendrekom i šutirao ga u predelu bubrega. Potom mu je prislonio cev pištolja na čelo i rekao „Treba ovog četnika ubiti“. Kada mu je svedok rekao da je kukavica i da to ne sme da uradi odustao je i naredio vojnicima da se svedok „isprati“ u podrum „kako dolikuje“. Tada su ga stražari udarali po celom telu sve dok nije uspeo da se domogne prostorije u podrumu gde su ostali zatočenici bili zatvoreni.
Narednog dana je prebačen u Dretelj gde je nad njim nastavljena svakodnevna tortura i premlaćivanje, od čega je zadobio teške telesne povrede.
Svedočio je pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenka i drugi“ 3.9.2013. godine.
Bosanski Srbin iz Mostara. Vojnici HOS-a su ga uhapsili 17.7.1992. godine dok je bio u svom stanu i odveli ga u Vojnu ambulantu u Mostaru na „informativni razgovor“. Udarali su ga pesnicama i šutirali na putu do ambulante, gde ga je saslušao Ivan Zelenika, dok ga je jedan od vojnika istovremeno udarao pendrekom po vratu, gurao mu šaku soli u usta i govorio mu da su mu roditelji ubijeni.
Posle ispitivanja odveden je na prvi sprat ambulante gde je morao da na papiru „popiše sve Srbe četnike iz sela“ u kojem je rođen. Kada su videli da piše imena svojih rođaka. stražari su uzeli papir, pocepali ga i zatim skinuli svedoka do pojasa i šutirali ga dok nije pao, nakon čega su ga šutirali u stomak i prislanjali mu nož uz grlo.
Dana 21.7.1992. godine je prebačen u Dretelj, koji je napustio pre kraja septembra 1992. godine.
Svedočio je pred sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenika i drugi“ 28.5.2013. godine.
Bosanski Srbin iz Mostara. Vojnici HOS-a su ga uhapsili zajedno sa suprugom u njihovom stanu, 23.7.1993. godine. Odvedeni su na „informativni razgovor“ u Vojnu ambulantu u Mostaru, gde im je Ivan Zelenika oduzeo nakit koji su imali na sebi i naredio im da napišu sa kim su „sarađivali“ i „kuda se kreće jugoslovenska vojska“.
Svedoči da su, pošto nije imao šta da napiše, njegovu ženu odveli u drugu prostoriju, a njega lisicama zakačili da visi o vodovodne cevi, sve dok mu ruka nije pomodrela. Zapomagao je i vrištao od bolova, ali su mu stražari pretili da će mu odseći ruku. Visio je sve dok jedan od njih nije klještima prekinuo lisice.
Dana 26. ili 27.7.1993. godine, prebačen u kasarnu „Bruno Bušić“ u Dretelju. Razmenjen je 18.8.1992. godine u selu Todorevići kod Stoca.
Vojnu kasarnu „Bruno Bušić“ činilo je više objekata: upravna zgrada, na samom ulazu, betonski hangari, gde su držani zatočenici i magacini koji su služili za skladištenje lekova, hrane i drugih potrepština za vojsku. Kasarna je bila ograđena bodljikavom žicom. Za formiranje logora u okviru kasarne „Bruno Bušić“ bio je odgovoran Blaž Kraljević, komandant HOS-a, dok je upravnik logora bio Hektor Ćosić, pripadnik HOS-a. Muškarci i žene su bili zatočeni u odvojenim hangarima. Broj muških zatočenika se kretao i do 200, dok je žena bilo oko 80.
Uslovi u kasarni „Bruno Bušić“ su bili „krajnje nehumani i ponižavajući“, Zatočenicima nije bilo dozvoljeno da se kupaju ili presvuku. Vođeni su na prisilni rad i tada im tokom celog dana ne bi davali vodu i hranu. Na početku su dobijali tri obroka, ali se to kasnije svelo na jedan obrok dnevno. Kada bi se vratili sa prisilnog rada, bilo bi im dozvoljeno da natoče vodu u krugu kompleksa kasarne ali bi ih tamo stražari pretukli. Stražari su zatočenike terali da se presvlače u uniforme JNA ili VRS i kačili im činove, kako bi ih lažno predstavili tokom razmene. Premlaćivali su ih i zlostavljali na različite načine pa su Slavku Bogdanoviću jednom prilikom probušili jezik nožem. Zatočenici su seksualno zlostavljani i primoravani na felacio, dok je jedan zatočenik primoravan da liže genitalije psa.
Neki su terani da jedu fekalije vojnika ili da piju urin iz posuda u koje su vršili nuždu tokom noći. U kasarni „Bruno Bušić“ silovana je najmanje jedna zatočenica. Od posledica premlaćivanja preminula su najmanje dva zatočenika, Božo Balaban i Nenad Marković.
Lekar, dr Hranilović, koji je trebalo da zatočenicima ukazuje medicinsku pomoć, je i sam često zlostavljao zatočenike, pa je jednom od njih posle premlaćivanja dao tablete koje stimulišu porođaj od kojih je „umirao od bolova“, dok je drugom operisao slepo crevo bez korišćenja anestezije.
Kasarna HOS-a „Bruno Bušić“ prestaje da služi kao zatvor za srpske civile 18.8.1992. godine, kada su zatočenici razmenjeni.
Svedočio je pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenika i drugi“ 14. i 28.8.2012. godine.
Bosanski Srbin iz Mostara, visoko-kvalifikovani radnik. Uhapšen je 30.4.1992. godine u kafani „Jagnje“ u Mostaru i odveden u selo Lipno kod Ljubuškog. Posle sedam dana odveden je u kasarnu „Bruno Bušić“ u Dretelju. Svedoči da su u kasarnu jedom prilikom došli pripadnici HOS-a iz Mostara i da su tukli zatočenike. Jedan vojnik ga je udario bajonetom u vilicu i izbio mu dva zuba. Tada mu je prišao Ivan Medić i probio mu jezik nožem. Medić je isto uradio i zatočeniku Peri Brkiću i zatim naterao Slavka Bogdanovića da pije krv iz njegove rane.
Razmenjen je sa grupom zatočenika 31.10.1992. godine u Crnoj Gori.
Bio je zatočen u kasarni „Bruno Bušić“ u Dretelju tokom leta 1992. godine. Preminuo je 6.8.1992. godine u Mostaru od posledica premlaćivanja. Posle identifikacije u Mostaru 30.4.2013. godine sahranjen je na groblju Bjelušine.
Milivoj Kružević
Svedočio je pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenika i drugi“ 4.12.2012. godine.
Bosanski Srbin iz Mostara. Uhapšen je u porodičnoj kući 9.7.1992. godine i odveden u Vojnu ambulantu u Mostaru odakle je posle određenog vremena prebačen u kasarnu „Bruno Bušić“ u Dretelju.
Svedoči da su stražari premlaćivali zatočenika Nenada Markovića i da mu je od siline udaraca pukla plućna maramica. Marković je prebačen u dispanzer dr Hranilovića, gde je trebala da mu bude ukazana lekarska pomoć. Tada ga je Kružević video poslednji put.
Bosanski Srbin iz Mostara, bivši kontrolor leta na aerodromu u Mostaru. Preminuo je od posledica premlaćivanja u zatvoru u okviru kasarne „Bruno Bušić“ u Dretelju 2.8.1992. godine. Posle identifikacije, 29.7.2010. godine sahranjen je na groblju „Bjelušina“ u Mostaru.
Slavko Bojanić
Svedočio je pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenika i drugi“.
Bosanski Srbin iz Mostara. Uhapšen je u Mostaru zajedno sa svojom ženom Savom Bojanić 18.7.1992. godine i odveden u Vojnu ambulantu. U julu iste godine prebačen je u Dretelj. Svedoči da su vojnici HOS-a zvali Božu Balabana da izađe do rešetaka prostorije u kojoj su bili zatočeni da bi ga udarali. Kada je dobio prvi udarac odaljio se i više nije hteo da priđe rešetkama. Nedugo posle toga došlo je nekoliko stražara sa Edibom Buljubašćem. Izveli su Božu Balabana koga su pred hangarom tukli dok nije prestao davati znake života. Posle premlaćivanja vratili su ga u hangar i zavezali su ga za rešetke gde je preminuo sledećeg jutra.
Dana 17. ili 18.8.1992. godine premešten je u kasarnu u Grabovini kod Čapljine, gde ih je popisao MKCK. Razmenjen je sa ženom Savom Bojanić i grupom zatočenika 31.10.1992. godine.
Pred Sudom Bosne i Hercegovine u predmetu „Zelenika i drugi“ za progon kao zločin protiv čovečnosti osuđeni su pripadnici HOS-a Ivan Zelenika, na šest; Ivan Medić, na sedam; Ebid Buljubašić, zamenik zapovednika kasarne HOS-a Dretelj „Bruno Bušić“. na 34; i Marina Grubišić-Fejzić, na pet godina zatvora.
Pred Okružnim sudom u Oslu u predmetu „Tužilac protiv Mirsada Repaka“ za ratne zločine počinjene u Dretelju osuđen je Mirsad Repak, pripadnik HOS-a, na kaznu zatvora u trajanju od pet godina. Naloženo mu je da porodicama žrtava plati odštetu od 400000 norveških kruna.
Pred Okružnim sudom u Stokholmu u predmetu „Tužilac protiv Ahmeta Makitana“ za ratne zločine počinjene u Dretelju osuđen je Ahmet Makitan, pripadnik HOS-a, na kaznu zatvorom u trajanju od pet godina.Naloženo mu je da porodicama žrtava plati odštetu od milion i po švedskih kruna.
Bosanska Srpkinja,radila je u Domu zdravlja u Čapljini. Trojica uniformisanih vojnika među kojima je prepoznala svoje komšije Fikreta Boškailo i Almira Kudra su je 20.04.1992.
Bosanska Muslimanka. Edib Buljubašić je priznao da su je po njegovom naređenju, zbog njenog braka sa Srbinom, pripadnici HOS-a svakodnevno silovali i posebno zlostavljali u
Bosanski Srbin iz Mostara. Uhapšen je početkom jula 1992. godine i odveden u Vojnu ambulantu u Mostaru, a potom prebačen u logor „Dretelj“. Marina Grubišić-Fejzić
U vremenskom periodu od 2. do 13.8.1992. godine, pripadnici Hrvatskih obrambenih snaga (HOS), na čelu sa Edibom Buljubašićem, Ivanom Medićem i Marinom Grubišić-Fejzić, psihički su,
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava