Dom kulture u mestu Čelopek, u industrijskoj zoni Karakaj, funkcionisao je kao zatočenički objekat od kraja maja 1992. godine, kada je u njemu bilo zatočeno oko 175 muškaraca, bosanskih Muslimana, uhapšenih nakon što su srpske snage zauzele naselje Divič. Zatočenici su dovezeni autobusima, po naređenju štaba TO ili Privremene vlade srpske opštine Zvornik, a dovodili su ih pripadnici policije i grupe „Žute ose“.

Komandir logora bio je Cvijetko Jović, komandir rezervne stanice policije u Tršiću, a objekat su obezbeđivali policijski rezervisti.

Zatvorenike su držali u glavnoj sali Doma kulture, koja je pre rata korišćena kao bioskopska i pozorišna sala. Sa desne strane ulaza u salu nalazila se bina, visine otprilike 60 cm. Vrata sale bila su uvek zaključana lancem i katancem. Prozori su bili postavljeni jako visoko i nisu mogli da se otvore, tako da je u sali bilo mračno i zagušljivo.

Zatočenici su spavali na pločicama na podu. Prva tri dana nisu dobili ni hranu ni vodu, a nakon toga su dobijali samo dva mala obroka dnevno. U Domu nije postojao WC, tako da su zatočenici bili primorani da vrše nuždu u kante. Nisu imali nikakvu medicinsku pomoć.

Zatočenike su tukli gvozdenim šipkama, lancima i buzdovanima, čime su im nanosili teške povrede. Terali su ih da jedan drugog šamaraju i udaraju, ponekad sve dok ne bi pali u nesvest. Nakon što su Nurija i Husein Hadžiavdić, Ramo Alihodžić i Salih Zahirović izvedeni, Svedok ST-088 je čuo jauke i udarce, a zatim pucnje. Svedok Jedan je video da su na sličan način izvedeni i Omer Okanović i Alija Mustafić nekoliko dana kasnije.

Trećeg dana zatočeništva, počeli su da dolaze pripadnici paravojnih grupa: „Pivarski“ iz Kraljeva, i šestorica-sedmorica pripadnika „Žutih osa“, pod vođstvom Dušana Vučkovića zvanog Repić i njegovog brata Vojina Žuće Vučkovića. Dolazili su u svako doba dana i noći da tuku i zlostavljaju zatočenike. Repić je dolazio u dugoj kabanici sa nožem u ruci i terao stražare da se sklone. Stražari ih nisu zaustavljali, jer su plašili za svoju i bezbednost svojih porodica.

Dana 11.6.1992. godine, tokom muslimanskog praznika Bajrama, u Dom kulture došao je Dušan Repić Vučković. Repić je zatim prisilio sve zatočenike da se skinu. Zajedno sa  pripadnikom „Pivarski“ grupe, Darkom Jankovićem zvanim Pufta, izveo je nekoliko parova očeva i sinova na binu i primorao ih na međusobni oralni seks. Toga dana, Repić je ubio Damira Aliju i Hasana Atlića, Saliha Hadžiavdića, Himzu Kuršumovića i Abdulaziza Tuhčića. U isto vreme, Pufta je, ubadanjem noža i porezivanjem po vratu, ubio Zaima Pezerovića, Hasana Atlića i Sakiba Kapidžića.

Istog dana, Pufta je pretukao Ejuba Tuhčića, koji je nekoliko dana kasnije preminuo.

Pripadnici paravojske su zatočenicima odsecali prste, uši i polne organe, i zakrivljenim nožem im usecali u čelo i leđa krstove. Nakon toga, naredili su ostalim zatočenicima da očiste Dom od krvi, a da se posmrtni ostaci ubijenih zatočenika utovare na kamion.

Dana 28.6.1992. godine, Repić se sam vratio u Dom kulture, sa automatskom puškom i dva okvira metaka. Naredio je zatočenicima da stanu u redove i počeo da gađa jednog po jednog. Među onima koje je ustrelio bili su Farid Hadžiavdić, Mustafa Kuljanin, Benjamin Alihodžić i Mehmedalija Bikić. Potom im je naredio da se postroje uza zid i otvorio vatru. Ubio je 20 i ranio 22 zatočenika, nakon čega je ostao bez metaka i otišao. Rezervisti su obezbedili dva kamiona kojima su tela zatočenika odvezena.

Ubrzo nakon ovoga,  nakon protesta lokalnih Srpkinja zbog ubijanja muškaraca iz Diviča u Domu kulture, u skladu sa naređenjima načelnika SUP-a Zvornik Marinka Vasilića, približno 104 zatočenika iz Doma kulture u Čelopeku je premešteno u zatvor u Sudu za prekršaje.

Objekat je kasnije srušen posle rata.