Hrvat iz Vukovara, pripadnik odbrane Vukovara. Kao ranjenik odveden je 20.11.1991. godine iz vukovarske bolnice na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je ubijen iz vatrenog oružja i pokopan u masovnu grobnicu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 12.9.1996. godine na Ovčari,identifikovani DNK metodom, 12.10.1998. godine i predati porodici, posle čega je sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu.
Zlata Jurela
Svedočila je pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u u predmetu „Miroljub Vujović i drugi“, 5.7.2005. godine.
Hrvatica iz Zdenčeca kod Čazmara, živela je sa suprugom i sinom u Vukovaru. Defektološkinja u penziji. Pre rata je radila u školskom dispanzeru Medicinskog centra Vukovar, ali je zbog manjka radnika tokom leta 1991. godine prebačena u vukovarsku bolnicu.
„
[…]Moj sin je imao povredju koljena […] Nisam očekivala da ću morati to reći, da će doći do ove situacije. Mislim da su došli u ponedeljak, to je čini mi se bilo 18. i bili su, normlano do 20. dok mi nismo otišli u evakuaciju, Znači, tri dana smo čekali na evakuaciju. […] Rano ujutro, možda negde oko šest sati, išla je jedna sestra, normalno, prostorijom i govorila: zdravstveni radnici, svi pred gipsaonu. Lakše ranjenici, svi na sporedni ulaz hirurške ambulante. I normalno, mi smo svi, koji imamo šta pokupiti, kakvu vrećicu ili nešto uza se – ponijeli, pošli na određena mjesta. Prije nego što sam ušla u tu prostoriju, koju su zvali gipsaona, došla sam do mog sina i pitala, da li treba novca, Rekao je da ne treba, da ima četiri tisuće i da mu je to dovoljno do Zagreba. […] Ja sam produžila sa ostalim zdravstvenim radnicima u tu gipsaonu. Tu je nastao neki mali košmar, ko je zdravstveni radnik, ko nije, da li se to odnosi i na spremačice ili ne i u tom košmaru, dvije žene, vjerojatno spremačice, su pošle prema vani. Ispalo je da oni nisu zdravstveni radnici. Međutim, netko ih je vratio i rekao da nema nikakvog izlaženja, da svi moramo strogo čekati majora Šljivančanina da dođe i da nam da nekakve informacije u vezi evakuacije. […] Naišla je jedna sestra i veli meni: i tvoj sin je odveden tamo. Pojam vojarne je za nas bio strava i užas. Znali smo ko je u vojarni, da su tu vojska, jugo vojska, da su tu domaći Srbi, da su tu rezervisti. Svo to vrijeme po onom što nam je dopiralo do ušiju, nije se ništa lijepo čulo. Ko god je odveden u vojarnu, više mu se trag izgubio. […] Ja, kada je ta žena rekla, rukom mi je pokazala kuda su odvedeni, ja sam potrčala prema ulici, prema Gundulićevoj ulici. Zaustavio me je skoro pred samim izlazom jedan stariji muškarac u vojnoj uniformi, koji je u to vrijeme bio stariji nego što sam ja sada. Nešto mi je psovao, vikao i uglavnom me je vratio natrag. Nije mi dozvolio da izađem na tu ulicu, mada u toj ulici više nije bilo autobusa. Oni su već, vjerojatno bili u vojarni. […] Autobusi su se još neko vrijeme punili i onda smo krenuli. Svi smo bili šokirani, jer većina nas nije po tri mjeseca izlazila iz bolnice. Kada smo vidjeli grad, mrtve okolo, životinje, sve je to tako bilo, drveća porušena, dobro da ne govorim o tome, to je strašno izgledalo, za nas je bio strašan šok. […] Došli smo u sumrak u Mitrovicu. […] I ja sam kao peta ili šesta ušla u tu prostoriju i ulaskom u prostoriju čujem pitanje: šta je sa ranjenicima iz bolnice? Odgovor je glasio: poslao sam ih da beru ljubičice. Mene je taj odgovor jako zbunio, prepoznala sam glas majora Šljivančanina. Bila sam jako zbunjena. Izašla sam van, misleći da ću vani možda na svežem zraku dobiti nekakav odgovor, da će mi se nešto nametnuti kao odgovor. Razmišljam, jedanaesti mjesec je, ljubičice su u korijenu, korijen je u zemlji, pa nije valjda moguće da su ih poubijali ili zakopali. To mi je bilo prezvijerski, nisam uopće mogla prihvatiti i to sam mišljenje uspjela nekako odbaciti od sebe. Bilo mi je drago da sam to uspijela.[…]“
Iz Sremske Mitrovice je 21.11.1991. godine, preko Bijeljine, sa grupom civila prebačena u Zagreb gde je oslobođena.
