Izjava data Tužilaštvu MKTJ 13.12.1999. godine.
Bosanski Srbin iz Prnjavora, lekar i pripadnik VRS. Dana 21.7.1995. godine njegova jedinica bila je locirana u Krčevinama u opštini Zavidovići, kada je Armija BiH probila liniju fronta. Grupa mudžahedina ga je je odvedela u selo Livade, a dva dana kasnije u logor „Kamenica“.
„
***
Polegli su nas potrbuške, s rukama vezanim na leđima i vezanim nogama. Oči su nam takođe bile vezane, a neki od nas su bili pokriveni ćebadima. Osećao sam užasan bol u nogama, ali ne bih mogao da kažem šta je taj bol izazvalo. Imao sam osećaj kao da mi neko nekim predmetom, koji se miče, polako zaseca nogu. Celu noć proveli smo u tom položaju, podvrgnuti mučenju. Rano ujutru čuo sam pucanj. Ubrzo nakon tog pucnja, vraćeni smo ponovo u istu kuću, u drugu prostoriju levo u prizemlju. Sedeli smo uza zid kada sam video kako mudžahedini u sobu donose Gojka Vujičića.
Iz glave je još uvek kapala krv. Mudžahedin je glavu bacio u krilo Krstana Marinkovića. Naredili su mu da tu glavu poljubi, što je on i učinio. Taj mudžahedin je držao glavu, a nakon što ju je Krstan poljubio, mudžahedin ju je odneo sledećem zarobljenom vojniku koji je takođe morao da je poljubi. Svi smo morali da poljubimo tu glavu, pa i ja. Nakon toga su glavu obesili na zid. Rekli su nam: „ Sutra će vaše glave biti u Gostovićkoj reci.“
***
Sledećeg dana, oko 12:00 časova, odvedeni smo na fudbalsko igralište pored kuće u kojoj su nas držali. […] Mudžahedini su napravili špalir kroz koji smo morali proći da bismo stigli do sredine igrališta. Neki mudžahedini su pokušavali da nas zaštite od drugih mudžahedina. […] Mudžahedini koji su se nalazili spolja, pokušavali su da nas udare noževima, sabljama i sličnim stvarima koje su imali uz sebe. Zatim je komdandant preko razglasa pevao neke pesme, a ostali su ponavljali reči tih pesama.
***
Uveče su, u prostoji u kojoj smo se nalazili, uneli ogroman lanac. Vezali su nas za taj veliki lanac i to tako da nam je jedna noga bila vezana za lanac i zaključana lokotom. […]
***
Dana 27. ili 28. jula odveli su nas jednog po jednog u prostoriju na spratu nad kojom nije bilo krova. Mislim da su se tamo nalazila tri vojnika Armije BiH, no nisam siguran, jer nismo smeli da dignemo glavu. Imali su neku električnu spravu koju su koristili da bi izazvali grčenje mišića. Tu spravu su mi stavili na prsa i stomak. Pretili su mi i noževima. […]
Terali su nas da legnemo na fudbalsko igralište, gde bi nam mudžahedini gazili po stomaku. U usta su nam stavljali komade drveta, čak i papuče. Prisiljavali su nas da imitriramo razne životinje na raznim mestima. Nekad bi nas tukli, a nekad ne. Jednom su neki lokalni Muslimani došli u kuću i tukli nas drvenom palicom.
***
Dana 23. ili 24. avgusta […] smo stajali uz zid kuće, došla su dva mudžahedina i teško nas premlatila, udarajući nas nogama i kundacima pušaka. Nakon premlaćivanja skinuli su nam lance, ali su nam lisice na rukama ostale. Igora su izveli iz grupe. Neko mu je rekao da kaže svoju poslednju želju, jer će mu odrubiti glavu i poslati njegovim roditeljima. U međuvremenu su nas odveli u autobus. […] Kad je autobus krenuo, čuo sam Igorov glas i shvatio da je još uvek živ.
***
„
Tog dana je prebačen u KPD Zenica, odakle je oslobođen 7.1.1996. godine.
