Hrvat iz Lovasa, radnik u preduzeću „Borovo”. Dana 18.10.1991. godine je u grupi od 50 zatočenih civila iz zgrade seoske Zadruge odveden na minsko polje na kraju sela. Tokom zatočenja je premlaćivan, a jedan od vojnika ga je više puta ubo nožem u butine, tako da je jedva hodao.

Kada se požalio da ne može više da hoda, u neposrednoj blizini minskog polja, jedan od vojnika ga je ubio iz vatrenog oružja. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani iz masovne grobnice na mesnom groblju u Lovasu između 2. i 9.6.1997. godine, a zatim identifikovani na Medicinskom fakultetu u Zagrebu 2.7.1997. godine. Sahranjen je na groblju u Lovasu 21.3.1998. godine.

Andrija Balić

Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u predmetu „Ljuban Devetak i dr.”, 25.11.2009. godine.

Hrvat iz Lovasa, civil. Dana 10.10.1991. godine, tokom napada na selo sklonio se u podrum svoje kuće sa suprugom, ćerkom, Florijanom Polakom i Ivicom Đakovićem. Vojnici koji su ušli u dvorište njegove kuće su im zapretili da će baciti bombu ukoliko ne izađu iz podruma. Sa Polakom i Đakovićem je držan u jednoj od kancelarja na spratu zgrade Zadruge. Vođen je na prisilni rad u radionicu i kuhinju, gde je video da su vojnici doveli i njegovu ženu da kuva. Premlaćivan je i ispitivan.

„

[…] Ujutru je počelo ispitivanje […] Onda su počeli izdvajati iz, sa klupa dizati i to je bilo tukli su sve redom, ja sam dobio samo udarac sa ovim pendrekom po uhu, morali smo i vikati da su Hrvati koješta, to su nas tjerali da govorimo. […] Cijelu noć je mitraljez bio pred nama, nismo smeli mrdnuti. Zatim, posle toga ispitivanja i mučenja bilo je ljudi koji su krvavi bili od, ovaj Bođanac je bio uboden nožem u butinu, i ovaj Turkaljac su, zvali bricu da ga ošiša, imao je dugu kosu. Kad ga on nije mogao ošišati onda je jedan od, ne znam tačno ko je uzeo nož, uhvatio za kosu i nožem mu je odsekao kosu, odrezao kosu. […]”

Vojnici su im zatim naredili na se postroje i krenu van kapije zadruge da bi išli da beru kukuruz i rade u vinogradu. U dve kolone su ušli ka ekonomiji na kraju sela:

„[…] čuli smo da je Boško Bođanac rekao «ja ne mogu dalje» i onda je ja sam čuo da je neko rekao kaže «sad ću ja tebi pomoći», tako u tom smislu nešto i čuli smo pucanj i kratki rafal i on je samo jeknuo ali mi se nismo smeli okretati se. […]

 […] E, kada smo krenuli prema «Ekonomiji» isto morali smo trljati nogama po djetelini, ja sam bio na desnoj strani više gore, onda sam čuo da je jedna mina eksplodirala i neko je viknuo «mine». Mi smo koji smo stigli polegali na djetelinu a natrag su po nama počeli pucati. Kad više nisu mogli nikoga valda pogoditi rekli su da ustanemo i da ponovo krenemo. Međutim, čuo sam da je onaj valjda zapovednik tog voda što je bio rekao to su odskočne mine nemojte da idu dalje poginućemo svi. Ipak je onda rekao da ustanemo i da se povučemo prema cesti. Kad sam išao prema cesti dole video sam da ima ljudi dole leže pogođeni, krvavi, spustili smo se dole, opet smo polegali ali oni su tražili da idemo dalje, međutim ovi nisu dali. Zatim, ja sam dole ležao  kraj ceste u tom kanalu, bio je Milko Keser kraj mene i on je rekao, zvao me čikica, kaže «Čikica ajmo bježati». Rekoh, «Kuda ću bježati ne znam». A ovaj zapovednik toga voda je rekao da će morati neko ići vaditi mine i kada mi je ovaj rekao da idemo bježati, rekoh «Kuda ću napred su mine, ako idem napred poginuću u mine, a ovamo on kaže ako ostanemo pobiće nas. Ja sam krenuo ipak puzati tim kanalom i otišao sam gore do pogona,  borovski je onda bio pogon tamo, dok se ovi nisu smeli valjda ustati i dok neki su išli odmah mine vaditi. […]

”

Kada je kasnije ustao niko nije pucao na njega. Čuo je galamu i da je još jedna mina eksplodirala. Sačekao je da vojnici odu i tek je uveče uspeo da se vrati u selo i ode u porodičnu kuću gde je zatekao samo oca koji je bio slab zbog moždanog udara. Krio se u kući dva dana, sve dok njegova supruga, koju nije video duže vreme i koja nije znala gde se on nalazi, nije došla da donese hranu njegovom ocu. Posle toga je odlučio da se sutra ponovo javi u Zadrugu. Do 24.10.1991. godine je obavljao je prisilni rad, kao utovarivač sirovina. Samo 21.10.1991. godine mu je bilo dopušteno da odsustvuje jer mu je tada  umro otac.

Dana 24.10.1991. godine je sa ženom, organizovanim prevozom otišao u Šid, odakle su kasnije odvezeni u Bijeljinu,  zatim Tuzlu i na kraju u Zagreb.