Asmir Nuni Lemeš
Bosanski Muslima iz Bosanskog Petrovca. Dana 20.9.1992. godine bio je kod prijatelja, kada su čuli pucnjavu u selu. Krenuo je da beži i naleteo je na svog komšiju Milana Dragišića koji je potom na njega otvorio vatru.
„
***
Ja sam se nalazio znači kod…, u komšijskoj kući znači nekih, četvrta kuća od moje, kod jednoga prijatelja […] Mi smo bili kod njega, to je u nekim popodnevnim satima, sada tačno ne sećam se koliko je to sati bilo, ali začula se pucnjava jedna jaka pucnjava se začula, i mi smo izašli na terasu da pogledamo šta se to desilo uopšte […] I onda smo mi izišli na terasu da to pogledamo šta se to desilo, međutim trčala je njegova majka Bosa je trčala u strahu, skoro vrištala, vičući da je poginuo „kum Dado“ tada se opet začula pucnjava nekakva i onda smo mi povukli se unutra u kuću i taj Polovina Dragan, moj prijatelj, on mi je rekao da bježim.
***
[…] već je pucnjava nekakva nastala. I onda sam ja pobjegao, izašao sam napolje on mi je rekao samo da bježim i da se krijem bilo gdje da se krijem, samo da bježim. Ja sam izašao napolje, pošao sam ka cesti i onda sam se sjetio da će vjerovatno neko naići odozgo, ko je je pucao […] Ja sam onda se vratio kroz njegovu garažu prošao na drugu stranu, i onda sam preskočio jednu ogradu, drugu i onda se začula jedna jaka pucnjava. Ja sam pao po zemlji, čekao sam par sekundi koliko je to već trajalo ja više, to ne sećam se, kako je to već se odvijalo, kojom brzinom, onda sam vidio „Buronju“ koji je otvara vrata ta dole koje sam vidio na jednoj daljini od nekih ne znam koliko metara, on je provaljivao tu ogradu koja je bila zatvorena i ja sam onda pobjegao, velikom brzinom sam pobjegao koliko sam god imao snage da pobjegnem […]
***
ali to je sve je to trajalo toliko brzo, prebrzo jer to je ja vam ne mogu opisati koji je to strah u životu, to ko nije doživio, taj ne zna šta je to, i to je toliko reakcija da vam ne mogu opisati da postanete čovjek postane motor, da tolikom velikom brzinom može trčati, znači ja dok sam vidio da je on prestao dok je držao ovako taj automat, dok je tu ogradu tu htjeo otvoriti, ja sam već ustao i bježao tamo u pravcu ove Jele Hujića i Esada kuće u kojoj sam se tada nalazio i onda oni su me gore sakrili, bio sam tu.
***
“
Narednih nekoliko dana se krio, pre nego što je napustio Bosanski Petrovac na konvoju autobusa I otišao u Travnik, koji je bio pod kontrolom Armije BiH.
