Bosanski Musliman iz Hadžića, penzioner. Uhapšen je tokom proleća 1992. godine i odveden u kasarnu „Slaviša Vajner Čiča“. Dana 23. ili 24. 6. 1992. godine izveden je u grupi od 47 zatočenika i od tada mu se gubi svaki trag. Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2021. godine.
Mehmed Musić
Izjave date vlastima BiH i Tužilaštvu MKTJ 1997. godine.
Bosanski Musliman iz Musića, upravni tehničar u fabrici „Coca-Cola“.
Uhapšen je 20. 5. 1992. godine i odveden u zgradu osnovne škole, a zatim u garažu Skupštine opštine Hadžići i Sportsko-kulturni i rekreativni centar. Dana 22. 6. 1992. godine prebačen je u logor „Slaviša Vajner Čiča“ u Lukavici.
***
„Pomenuti četnici ušli [su] u autobuse i redom tukli zatvorenike. Oni su nosili maskirne uniforme. Popeli su se u autobus probijajući se udarcima. Otac mog zeta je dosta teško prebijen kundakom puške. Sjedio je naprijed u autobusu, tako da su ga udarali po cijelom tijelu. Vidio sam sve to. Vidio sam ih kako gase opušak na licu Mehe Isića. […] Četnici su bacili nekoliko metaka među nas i rekli: ‘Ej, balije, imate municije!’ To je bio izgovor da nas tuku.“
***
„Izveli su sve ljude iz autobusa. […] Udarali su nas dok smo prolazili. Stavili su svih 280 nas u dvije prostorije. Bilo je prenatrpano.
U prostoriji su s nama bila dva policajca. […] Četnici su ih izveli i pretukli. Znam da je Ibro Šatara prebijen jer je vraćen plav od modrica po licu. […] Prozvali su Aliju Kardaša. Izveden je. Čuli smo njegovo vrištanje i pucanj. Ali nije vraćen u našu prostoriju.
Ova premlaćivanja su se nastavila. Prozvali su još nekoliko ljudi i oni su takođe ispitivani i premlaćeni.
Na ovaj način su nas maltretirali do oko 3:00 sata ujutru. Kasnije tog jutra, oko 6:00 sati, rekli su nam da izađemo i idemo u zahod. Dok smo to radili, tukli su nas puškama i svime što su imali.“
***
„I ja sam premlaćen. Uglavnom su me udarali policijskim palicama, kundacima pušaka i nogama.“
***
„Nismo znali zašto su nas prozivali, i šta su smjerali. Ljudi su počeli da se dižu i idu, a oni su ih počeli udarati na vratima. Čuli smo ih kako vrište u hodnicima dok su izlazili. Među tih 48 ljudi bio je Fadil Nizić […]
Ja sam bio četrdeset osmi koga su prozvali. […]
Ja sam morao staviti ruke iza glave i trebao sam trčati polako od jednog do drugog dok su me oni udarali. Udarali su me palicama, puškama, zatim su zamotali metke u nekakvu krpu i time me udarali. Čuo sam metke kako se kreću u krpi. Nogama su me udarali u stomak.“
***
„Dok sam prolazio kroz taj hodnik, vidio sam jednog čovjeka koji je ležao na zemlji. Rekli su mi da ga podignem. Vidio sam da je to moj brat Miralem. Bio je sav obliven krvlju.“
***
„Jedno sat vremena nakon što sam se vratio, došli su opet da nas tuku. Natjerali su nas da se prekrižimo i da pjevamo četničke pjesme. Tjerali su nas da pjevamo: ‘Ovo je Srbija.’ Kasnije su se opet vratili da udaraju mlađe ljude puškama i pištoljima.“
***
„Četrdeset sedam muškaraca koji su prozvani i onako teško pretučeni nisu bili među nama. Nikad više nisam vidio ni mog brata Miralema ni bilo koga iz te grupe.“
***
Prebačen je u zatvor „Kula“, a mesec dana kasnije u SJB Ilidža. Dana 8. 9. 1992. godine vraćen je u sportsku dvoranu u Hadžićima, odakle je krajem oktobra premešten u logor „Svrake“. Razmenjen je 5. 11. 1992. godine.
