Pripadnici VRS, policije, paravojnih jedinica, kao i jedinica za posebne namene JNA, dovodili su zatočenike iz kantona Sarajevo u Kazneno-popravni dom (KP dom) „Butmir“, poznatiji kao „Kula“, u sarajevskoj opštini Ilidža, u blizini aerodroma, od maja 1992. godine.

U krugu zatvora nalazili su se i policijska stanica, Ministarstvo pravosuđa i Vojno tužilaštvo, kao i veliko skladište robe i zatvorsko poljoprivredno gazdinstvo. Pre rata, taj objekat je funkcionisao kao civilni zatvor.

„Kula“ je bila u nadležnosti MUP-a od maja do početka avgusta 1992. godine, kada ju je preuzelo Ministarstvo pravosuđa Republike Srpske. Međutim, MUP je nastavio da obezbeđuje zatvor tokom čitavog njegovog funkcionisanja. U „Kuli“ je bila prisutna i JNA, a kasnije VRS, koja je kontrolisala odvođenje i dovođenje zatočenika. Dana 1. 8. 1992. godine, za upravnika je imenovan Radoje Lalović.

Mnogi zatočenici prebačeni su iz drugih zatočeničkih objekata, a neki su dovezeni direktno iz svojih domova ili zona sukoba. To su većinom bili civili koji su držani bez zvaničnog naloga za pritvor. U zatvoru su držane i osobe s mentalnim poteškoćama i nekoliko starijih ljudi. Zatočenici su bili većinom bosanski Muslimani i bosanski Hrvati, ali i neki bosanski Srbi, koji su tu bili na odsluženju redovne kazne. U krugu zatvora bili su smešteni i civili sa okolnih područja, koji su čekali da budu prebačeni na teritoriju pod kontrolom Armije RBiH.

Najmanje 10.000 bosanskih Muslimana provelo je i do nekoliko meseci u zatvoru „Kula“.

Zatočenici su držani u prenatrpanim prostorijama, gde nisu mogli sedeti niti ležati. Bili su primorani da obavljaju malu i veliku nuždu u prostoriji gde su spavali. Nisu dobijali dovoljno hrane, a kada jesu, ona je često bila pokvarena.

Dana 7. 5. 1992. godine teško je pretučeno najmanje pet zatočenika, od kojih su dvojica preminula. Mirsad Smajš i još jedan zatočenik bili su primorani da odnesu njihova tela u kombi koji ih je onda odvezao u nepoznatom pravcu. Grupa zatočenika iz Hadžića je pretučena u autobusu koji se zaustavio ispred „Kule“, na putu za kasarnu u Lukavici. Pripadnici oružanih grupa i Srbi iz okolnih mesta često su se okupljali u zatvorskom krugu i pokušavali da uđu, kako bi tukli zatočenike.

Zatočenici su često slati na linije sukoba da uklanjaju mine, prevezu materijal za barikade, kopaju rovove i uklanjaju tela poginulih srpskih boraca. Nekoliko zatvorenika ubijeno je ili ranjeno snajperskom vatrom ili granatama tokom prisilnog rada. Vahid Gačanović je poginuo kod Ozrenske ulice, a Ramiz Smajić i Zido Nizić na poljoprivrednom dobru „Kule“.

Prema podacima Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu (CDTP), 40 zatočenika je odvedeno iz logora na nepoznate lokacije gde su ubijeni.

Zatočenike je evidentirala delegacija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK). Oko 9. 8. 1992. godine, Radovan Karadžić, tadašnji predsednik proširenog Predsjedništva RS, obišao je zatvor „Kula“ s predstavnicima medija i MKCK. Tog dana je hrana bila bolja i pokazane su samo čiste prostorije.

Dana 3. 10. 1994. godine, većina zatočenika iz „Kule“ premeštena je na teritoriju pod kontrolom Armije RBiH. Do kraja oktobra te godine, razmenjeni su skoro svi zatočenici. Poslednja grupa zatočenika razmenjena je početkom 1996. godine.