Izjava data MKTJ 15. 2. 2001. godine.
Bosanski Musliman iz Vranjevića kod Mostara. Zbog srpske ofanzive na Mostar, pobegao je iz sela s porodicom 16. 6. 1992. godine i otišao u Dubrave, kod sestre. Sa sinom se priključio 7. brigadi HVO i bio na liniji fronta četiri meseca, a potom je napustio jedinicu. Početkom 1993. godine, s porodicom je otišao da živi u Počitelju. Dana 19. 7. 1993. godine, u kuću mu je došao pripadnik HVO kojeg je poznavao i rekao mu da je najbolje da on prijavi Vojnoj policiji HVO Salka i njegovog sina. Ubrzo su pripadnici HVO došli po njih i maricom ih prevezli u Zatvor u Gabeli, gde mu je upravnik zatvora Boko Previšić savetovao da se dobrovoljno prijavi za zadatak.
***
„U noći između 25. i 26. jula […] jedan vojni policajac је upitao ima li među nama neko ko može upravljati svim vrstama vozila. Javio sam se i policajac mi je naredio da uđem u stražnji dio bijelog Golfa […]
Dovezli smo se do kasarne Grabovina u Čapljini gdje su mi pokazali stari model 1958 kamiona […] Jedan od policajaca mi je naredio da sam uđem u kamion […] i da krenem za njima. […] Dok sam palio motor osjetio sam da je kamion pozadi natovaren i učinilo mi se da [se] radi о putnicima. Pokucao sam na neprozirni prozor koji dijeli vozačevu kabinu od stražnjeg dijela kamiona, ali nisam dоbiо nikakav odgovor.
Izišli smo iz kasarne i krenuli prema Počitelju […] Stigli smo do zgrade štaba НVО-а u Buni, na 400 m od izlaza iz sela prema Blagaju […] Vojnik koji mi је pokazao parkiralište na desnoj strani naredio mi је da ugasim motor […] Vojnik se udaljio i ostavio me samog. U tom trenutku sam začuo krik i јесаје žene u unutrašnjosti kamiona. Nisam smio da se pomaknem i ostao sam tako dvadesetak minuta […] Golf se vratio i parkirao se ispred mene, а jedan od policajaca mi је dao znak da krenem i da ih pratim. Кrenuli smo u pravcu Blagaja.
600 m dalje Golf је skrenuo lijevo, u pravcu jedne kuće pošto više nije bilо puta. Trebao sam ga pratiti, ali sam ubrzao i nastavio putem prema Blagaju. Osobe koje su bilе u Golfu nisu me pratile ni pucale na mene.
200 m dalje, s оbjе strane puta vidio sam dvojicu vojnika HVO-a […] Na tlu su bili raspoređeni kojekakvi predmeti za koje sam mislio da su protivtenkovske mine. Nisam znao šta da radim […]
Pritisnuo sam papučicu za gas јег sam znao da bosanska vojska nije daleko. Prošao sam prepreku na putu bez incidenta i krenuo u pravcu bunkerâ u Blagaju […]
Malo dalje put je biо prepriječen prikolicom traktora, ра sam se morao zaustaviti […] Jedan bosanski vojnik me је prepoznao […] Rekao sam mu u nekoliko riječi. Dao mi је električnu bateriju da pregledam unutrašnjost kamiona. Otkrio sam grupu od jedanaest žena svih životnih dobi i dva četrdesetogodišnja muškarca usred mnoštva paketa […]
Žene su mi rekle da su invalidi iz Koštane bolnice u Stocu. Dvojica muškaraca nisu bila iz te bolnice.
Uspio sam da odvezem kamion do centra Blagaja […] iskrcali smo bolesnice iz kamiona i smjestili ih u imamovu kuću […]
Samo jedna osoba iz te grupe је mogla ustati uz poteškoće, dok su ostali bili potpuni invalidi. Morali smo ih nositi. Kasnijе su prebačene u Jarakovinu gdje im je pružena pomoć.“
***
Pridružio se Armiji RBiH, na čijoj se strani borio do kraja rata.
