Krsto Šare, Jandrija Šare, Stevo Berić, Janja Berić, Milica Šare, Đurđija Berić, Miloš Ćosić
Srbi iz zaseoka Šare i sela Uzdolja u opštini Orilići. Dana 6. 8. 1995. godine tokom operacije „Oluja“ vojnici HV-a su ušli u selo Uzdolj
Dana 4. 8. 1995. godine kada je HV započela operaciju „Oluja“, jedan deo meštana sela Vrbnik u opštini Orlić napustio je selo i u koloni krenuo ka Srbiji. Lazo Damjanić je sa svojom ženom Veselom Damjanić, sinom Rajkom i sestrom Anđelijom ostao u porodičnoj kući, odakle su ga ubrzo odveli vojnici HV i usmrtili ga hicima u stomak.
Lazo Damjanović je sa suprugom Veselom Damjanić, sinom Rajkom i sestrom Anđelijom 6. 8. 1995. godine, sedeo je u dvorištu porodične kuće. Dvojica vojnika HV došla su do kuće, pitali ih da li nešto kriju, a zatim ispalili tri hica u kuću. Vojnici su odveli Lazu Damjanića, iako im je rečeno da je bolestan i da pati od epilepsije. Ubrzo je Vesela Damjanić čula rafalnu paljbu iz pravca u kom je odveden. Pošto se Lazo nije vratio kući do 8. 8. 1995. godine, njegova sestra i sin su otišli da ga traže. Pronašli su njegovo telo na 500 metara od porodične kuće i videli da ima napuklu lobanju i da je pogođen sa više hitaca u stomak.
Telo Laze Damjanića je prvo identifikovala njegova žena Vesela, 22. 8. 1995. godine, a zatim su ga, istog dana, komunalne službe pokopale na groblju u Kninu. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 14. 6. 2001. godine na groblju u Kninu. Obdukcijom je utvrđeno da je ubijen iz vatrenog oružja. Posmrtni ostaci Laze Damjanića su ponovo identifikovani 29. 5. 2002. godine, klasičnom metodom, a zatim predati porodici koja ih je pokopala.
Svedočila je pred MKTJ u predmetu „Gotovina i drugi“, 8. 7. 1999. godine.
Srpkinja iz Biskupiije u opštini Knin. Kada se udala za Lazu Damjanića preselila se u Vrbnik u opštini Orlić. Svedoči o ubistvu svog muža Laze Damjanića 6. 8. 1995. godine:
„[…] U nedelju 6. avgusta 1995. bila sam kod kuće sa svojim pokojnim mužem Lazom Damjanićem, sinom Rajkom Damjanićem i mojom zaovom Anđelijom Damjanić. Moj muž Lazo je imao epilepsiju i posle dva napada su mu ostali oštećeni nervi na licu. Zato mu se glava nekontrolisano tresla. […] Sjedili smo ispred kuće u dvorištu, a moj muž je otišao u podrum. Čula sam pucnjeve u vazduh. Dok je bio u podrumu oko 08:30 sati, u naše dvorište su ušla dva vojnika sa crnim povezima oko glave. […]
[…] Videla sam muža koji je izašao iz podruma. Videla sam kad su ga zgrabili za ruke i odveli kroz kapiju, prema putu. Čula sam ga kako ih pita: “Gde me vodite?” […] Odveli su ga na put. Videla sam ga kako trese glavom. Čula sam jednog od njih kako kaže: “Samo ti tresi glavom, nećeš dugo.” Preklinjala sam ih: “Molim vas, deco, nemojte, ostavićete tri invalida.” Jedan od njih rekao: “Goni se, ženo, pre nego i tebe ubijemo”. […]
[…] Uplašila sam se i sakrila se iza jednog drveta razmišljajući o tome šta bi se desilo sa mojim sinom i zaovom, koji su oboje invalidi, ako me ubiju. […] Dok sam stajala iza drveta, posvuda oko mene se čula pucnjava. Dok sam tamo stajala petnaestak minuta, čula sam rafal iz pravca u kom je odveden moj muž. […] Tog dana je putem pored naše kuće prošlo još nekoliko vojnika. Moj muž se nije vratio. […]
[…] U utorak 8. avgusta 1995. […] u autu su prošla ista dva vojnika koja su odvela mog muža i zaustavila se pored mene dok sam stajala pored puta blizu naše kuće. Pitali su me: “Šta čekaš, stara?” Odgovorila sam: “Čekam da saznam šta se desilo s mojim mužem jer ste ga odveli i ja ne znam šta je sa njim.” Čula sam jednog od njih kako kaže: “Ne moraš više da ga čekaš, nećeš ga videti živog.” Na to sam ja rekla: “Ako ga neću videti živog, hoću li videti njegovo mrtvo telo?” Jedan od njih je odgovorio: “Ako uspem da ga nađem.” […]
[…] Rajko je rekao da mu izguram kolica napolje. Uspeo je da dođe do kapije; izašao je iz invalidskih kolica i otpuzao prema putu. Moja zaova je izvela invalidska kolica na put. Rajko je seo u kolica i krenuo prema Kninu,-a iza njega je išla moja zaova: Pratila sam ih. Posle nekog vremena, vratili su se i kad smo se sreli, Rajko mi je rekao: “Mama, tamo je otac, mrtav je, a njegovo telo leži blizu Simine kuće.” […] Kad sam ga pronašla, videla sam da mu je lobanja napukla, stomak rasporen i izgledalo je kao da je više puta pogoden iz vatrenog oružja u stomak. Telo se raspadalo. Oko otvorene utrobe bilo je mnogo muva. Izgledalo je kao da su mu ruke i noge slomljene. Vilica mu je bila iščašena. […]
[…] Leš mog muža je 22. avgusta 1995. prenesen na novo groblje u Kninu. Bila sam prisutna dok su odnosili leš, a tamo je bilo i mnogo hrvatskih vojnika. Jedan vojnik je hteo da slika mene i leš mog muža. Kad sam odbila, udario me je jedan čovek u civilnoj odeći koji je nosio papire i zapisivao. […]. Kad sam čula da su lešu mog muža dodelili broj 498, komentarisala sam cinično, zbog čega me taj civil ponovo udario. […] Pitala sam ih da li mogu muža ukopati na naše groblje, a isti taj civil je odbio moj zahtev i rekao: “Ti srpska kurvo, kako to možeš da tražiš?” Moj muž je ukopan pod svojim imenom na novom groblju u Kninu. […]”
Ostala je da živi u selu Vrbik sa sinom Rajkom i sestrom svog pokojnog muža Anđelijom.
Za zločine počinjene tokom operacije „Oluja“, među kojima su i ubistva u selu Vrbnik u opštini Orlić, pred MKTJ optuženi su Ante Gotovina, zapovednik Zbornog područja Split Hrvatske vojske (HV) od 9. 10. 1992. do marta 1996. godine, i vrhovni operativni zapovednik južnog dela područja Krajina tokom vojne ofanzive, odnosno operacije „Oluja”; Ivan Čermak, pomoćnik ministra obrane u hrvatskoj Vladi od 1991. do 1993.; od 5. 8. 1995. godine, zapovednik Zbornog mjesta Knin koje je obuhvatalo opštine Civljane, Ervenik, Kijevo, Kistanje, Knin, Nadvoda i Orlić; Mladen Markač, Zapovednik Specijalne policije Ministarstva unutarnjih poslova Republike Hrvatske od 18. 2. 1994. godine, i pomoćnik ministra unutarnjih poslova. Sva trojica optuženih su u presudi žalbenog veća oslobođeni optužbi zbog nedovoljnih dokaza.
Srbi iz zaseoka Šare i sela Uzdolja u opštini Orilići. Dana 6. 8. 1995. godine tokom operacije „Oluja“ vojnici HV-a su ušli u selo Uzdolj
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava