Saslušan je 29. 4. 1997. godine u Opštinskom sudu u Novskoj.

Pripadnici TO SAO Krajine su ga uhapsili u njegovoj kući, 5. 10. 1991. godine i pod pretnjom prištoljem odveli u Okučane. Dana 6. ili 7. 10. 1991. godine je odveden u Zatvor u Staroj Gradiški. Tokom zatočenja je ispitivan i premlaćivan:

„[…] Nakon saslušanja niko ga nije dirao i niko ga nije tukao sve dok nije došao Milan Španović u Staru Gradišku. Opt. Milana Španovića dobro poznaje, a bili su i prijatelji. Sa njegovim ocem je i pekao rakiju. […]

[…] U večernjim satima 18.10.1991. godine, opt. Milan Španović je došao po njega u ćeliju, zajedno sa nekim policajcem u šarenoj uniformi. Izveli su ga iz ćelije i odveli u kancelariju gde su bila saslušanja. Milan je bio u civilu, sa neurednom odećom i ponašao se kao da je lud. […]

[…] Kada su ga doveli u kancelariju naredili su mu da raširi noge i sa rukama na leđima da stane licem prema zidu. Kada je to uradio Milan Španović i izvesni Bijelić su ga odmah počeli tući. Španović je još u hodniku uzeo lanac debljine prsta koji je presavio na četverostruko, a Bjelić je u ruci imao pendrek. Obojica su ga onda sa tim lancem i pendrekom tukli svuda po telu, najviše po leđima. U jednom trenutku, nakon par minuta, kada je pomislio da je sa njim gotovo, okrenuo se i obratio Španoviću «Milane zašto me tučeš», na što mu je ovaj bez reči opalio šamar, pa su ga obojica uhvatila sa po jednom rukom za kosu i tako ga počeli glavom udarati o zid. Milan Španović je vikao «ustašo gde su ti sinovi, moj brat je poginuo od ustaša». Tako su mu glavu par puta udarali o zid sve do trenutka kada je stražar koji ih je čuvao rekao da je dosta. Tada su prestali i odveli ga nazad u ćeliju. Zatim su vikali gde su mu sinovi. On im je rekao da su mu dvojica u Zagrebu, a dvojica u Novskoj. Kada su ga doveli u ćeliju više ga nisu dirali. […]“

Razmenjen je 26. 1. 1992. godine kad je autobusom sa grupom Hrvata odveden u Bosanksi Šamac i predat hrvatskim vlastima.