Bosanski Musliman iz Đulića, vozač u „Drinatransu“, kolega Dragana Mašanovića. Dana 1. 6. 1992. godine, pripadnici srpske TO su ga razdvojili sa braćom Redžipom i Mehdinom od žena i dece iz Đulića, Klise i ostalih muslimanskih sela. Ukrcani su u kamion i odvedeni u Tehničku školu u Karakaju, gde je Ibro pretučen. Pet dana kasnije su prebačeni u Dom kulture u Pilici, a zatim u „Gerinu klaonicu“, gde je na sve zatočenike otvorena vatra.
Njegovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2021. godine. Posmrtni ostaci njegove braće ekshumirani su 2003. godine iz masovne grobnice na Crnom Vrhu.
Dragan Mašanović
Svedočio je u predmetu „Branko Grujić i Branko Popović“ pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 23. 3. 2009. godine.
Bosanski Srbin, rezervista TO Zvornik. Početkom jula 1992. godine, dobio je zadatak od Vojne policije da obezbeđuje Dom kulture u Pilici.
***
„Sala je bila puna, ja ne znam koji je broj tu bio. I sutradan kada je svanulo, došli su negde oko pola devet trojica u civilnom odelu, kaže, ljudi imaju li oni vodu, rekoh, nemaju WC, nemaju, kaže, brže bolje da se izvedu, da se iskopaju cevi. Ne znam koji su bili. I ja sam izveo Ibru Lolića i njegova još dva brata. Pošto sam ja radio u „Drinatrans“ ovaj, tu sam radio i on je mene vozio na posao i sa posla i radio sam dve i po godine kao mehaničar i opremao sam autobuse i tako, kaže Ibro, „Dragane“, kaže, „ja ne morem kopati“. „Hajde“; rekoh, „izađi, jesi gladan?“. Kaže, „pa i jesmo“; bila mu je ruka povređena, plava, ne znam samo koja, da li leva ili desna, tučen je negde u Karakju, gde je bio, nemam pojma ko ga je tukao, samo mi je pričao da ga je neko istukao i rekoh, „evo ti ovaj moj narezak i ima hleba, ja nisam, ovaj gladan, pojedi i iskopajte“ i doneli neke trske i zaklonili sa dve strane i tako da je vrata su bila otvorena i brže-bolje smo organizovali da se ubaci guma za vodu.
***
Kada, posle se pojavili, da li drugi dan, da li treći, slagaću Vas, pošto je po danu bilo, kamioni i vojni policije, kamioni su bili sa ciradama i bio je neki Miladin „Dželat“, bio je strašan čovek, neobrijan, brkove je imao […]
***
Pa, rekoh, ljudi, jel ovo, šta je ovo, rekoh, šta se ovo dešava. Idu na razmenu, idu na razmenu i mi gore u Karakaj, kad on levo ispod nadvožnjaka „Company inzenjering“. Joj, rekoh, ljudi, ovo ne vodi dobru, rekog, ne vodi dobru, odoše dole u nekakav loš put, rekoh, bogami streljaće ih, rekoh. I mi smo gore ostali na pistim oni su ih izvodili dole i streljali, gledao sam kada su ih okretali da se okrenu. Nisu im pucali u oči, nego da se okrenu, u leđa, tako su popadali. Ja kada sam dole došao, rekoh, ljudi ubijeni. Meni je bilo muka, smučilo se, otišao sam da se ubijem i više nisam ni išao.
***
[…] to je bilo brzo, možda jedno petnaest, dvadeset minuta i nazad, ponovo po drugu turu.
***
[…] Boško i Dželat i Pipa, pobili ih sve. […] Puna tri kamiona.“
***
Sutradan je premešten na liniju razdvajanja kod Teočaka.
