Nakon preuzimanja vlasti u opštini Zvornik početkom aprila 1992. godine, srpske snage su počele sa privođenjem i hapšenjem bosanskih Muslimana. Oni su zatvarani u oko devet zatočeničkih objekata u opštini, uključujući i poljoprivredno imanje „Ekonomija“.

Nesib Dautović, bosanski Musliman iz Tršića, uhapšen je 7. 5. 1992. godine zajedno sa Svedokom T i Enverom Dautovićem. Istog dana su sva trojica odvedeni u „Ekonomiju“. Otprilike četiri dana po dolasku, Dautović je prozvan i žestoko pretučen. Umro je od poslednica batinanja nekoliko sati kasnije. Njegovo telo je odvezeno u zvorničku bolnicu i od tada mu se gubi svaki trag.

Njegovi posmrtni ostaci nisu identifikovani do kraja 2021. godine.

Svedok T

Svedočio je u predmetu „Dragan Slavković i drugi“ pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 29. 1. 2007. godine.

Bosanski Musliman iz Zvornika. Pripadnici srpskih snaga su ga uhapsili 7. 5. 1992. godine ispred svoje porodične kuće sa Enverom i Nesibom Dautovićem. Sva trojica su odvedeni u „Ekonomiju“.

***

„Zamislite kada dođe jedan Pufta i donese te palice, bezbol palice i kada počne da ide, da udara sve redom i koga stigne.

***

[…] uneo je jednu motku, ja mislim kao kvrgavo neko drvo koje je bilo nepravilnog oblika, onako i okrenuo se i rekao Nesibu Dautoviću – „a ti si taj, dosta je, za tebe je kraj“. I počeo je da ga udara po glavi, po grudima i po rukama, gde stigne sa strane sa tom motkom, a mene, pa je Envera Dautovića. Jedne prilike se izmakao jedno možda tri, četiri metara, koliko je imao tamo prostora i zalete se i kada se zaleteo, skočio je direktno u moje grudi sa obe noge […] Tako da sam se srušio dole, da nisam imao više daha i svega.

***

[…] Pojavljuje se Zoks […] I prozvao Nesiba Dautovića. Nije ga prozvao imenom, nego je rekao „stari, ti si na redu“. Kada je izašao napolje, počeo je ista ona lupa i oni znaci udaraca da se čuju, da odjekuju. Isto vrata nisu bila zatvorena. Ista situacija je bila tako da, ovaj, pet, šest minuta, sedam, koliko je bilo, da je se čuo Nesib kako mislim se izražava, jauče. Najedanput ne čuje se ništa. I ne čuje se ništa samo pogleda na vrata, na koljenima i na rukama ga Zoks ubacuje, gura sa praga, sa praga.

***

Oči su mu bile bele, verovatno gore su otišle, šta ja znam, jezik je bio iza usni i uspeo sam ga da povučem i ovako, kraj sebe povuče.

***

Nesiba nisam mogao ni čuti, jer čovek je već bio mrtav.“

***

Istog dana je prebačen u „Ciglanu“, a zatim u logor „Batković“, odakle je razmenjen 21. 7. 1993. godine.