Nakon što su srpske snage 3. 6. 1992. godine napale nebranjeno selo Seljani u opštini Rogatica, žene i deca iz sela su odvedene u kuću Sulejmana Ćurevca. Sa njima su zatvoreni i Uzeir i Sejdalija Ćurevac, bosanski Muslimani iz Seljana, koji su ostavljeni da bi pazili na njih.
Dana 4. 6. 1992. godine odvedeni su u nepoznatom pravcu i od tada im se gubi svaki trag. Njihovi posmrtni ostaci nisu pronađeni do kraja 2021. godine i vode se kao nestala lica.
Mujo Zimić
Svedočio je 11. 9. 2006. godine u predmetu Ljubinac pred sudom BiH.
Bosanski Musliman iz Seljana, ekonomski tehiničar. Kada su srpske snage napale Seljane 3. 6. 1992. godine i počele sa razdvajanjem muškaraca od žena, sakrio se u kuću Sulejmana Ćurevca. Krio se u ormanu, kada su u tu istu kuću zatvorili žene i decu.
***
„Nakon dvije, tri minute počeli su da ubacuju žene i djecu u tu kuću. Trajalo je to, ne znam, plače, konfuzija, jedno pola sata. Ja sam i dalje bio u ormaru. […] E tada je on njima rekao, Goran Ljubinac, kako je za sve to krivi, to mi Zimići, kako smo eto za to, ne znam opsovao je mojoj nani nešto, jer je rodila četiri sina, […] kako da nije bilo nas, da to selo ne bi ni dirali […]
***
Od svih tih ljudi ostao је samo Sevdalija Ćurevac, Sejo zvani, i Uzeir Ćurevac, ostali su bili odvedeni. […] Sevdalija је ostao, oni su eto ko njemu rekli da ostane, da povede malo računa о tim ženama, ne znam, za hranu, eto imo je neke stoke, da one muzu krave, tu da mogu da prežive i šta ja znam.
Tu večer smo ležali ја i оn nа podu te sobe, ја sam mu govorio, bio je ovako korpulentan, vrijedan momak, onako sposoban momak, govorio sam mu ja „hajd molim te da bježimo večeras, pada kiša….“, ne znam“…vidjećemo kakav bude raspored, koliko će ih biti“. Bilo ih je tu, pred mrak je bilo oko pet, šest ovako koji su nas čuvali, koji su čuvali tu kuću, stražara. […] on je meni rekao tad kako mu je obećao Slavko Vasiljević, Rajko Mihajlović, da će ga prebaciti sutradan za Srbiju, nekako automobilom, da ga sastavi sa majkom i eto tako da će on … da bi on preživio. Ja sam mu rekao tad, dobro se sjećam, da to uopšte ništa nije sigurno, da su nam i do sad govorili sve da je to u redu, ovako, onako, da su nas izigrali već dva, tri puta i da je bolje, jer ja sam tražio već nekoga ko će da bude sa mnom i bio sam relativno mlad tad, bez ikakvog iskustva, želio sam da neko bude sa mnom kad budemo bježali.
***
Оn nije htjeo da ide, kaže „sutra ćе mene razmijeniti, sutra ćе mene prebaciti u Srbiju, obećali su, neću ја …“i tako, dobro, ја mu kažem „ok, ako nećeš, nemoj molim te samo govoriti da sam ја tu, ра…“.
***
Sutradan, osvanuo je četvrtak 4. juni, negdje oko 9, pola 10 ujutru došao je automobil, „Opel-suza kadett“, višegradskih tablica. Znači znam da je registracije bila „GŽ“, goroždanska registracija […]
Sa tim „Opel-om“ su došli ponovo taj Zoran Karišik i Goran Ljubinac, izašli su iz automobila, bili su naoružani do zuba, znači automatskim naoružanjem, mitraljezom, pištoljem i to se dešavalo tačno ispod prozora, gdje sam ja bio na prozoru i gledo ih. […] Tada je Sejo izašao pred njih, rekao mu ovaj da zove Uzeira. Uzeir je imao negdje, stariji čovjek, negdje 60 do 70 godina, ne znam tačno, možda 65 godina da je imao u to doba i on ga je zovnuo. Uzeir je imo pištolj pod pravom, znači imao je taj… legalno naoružanje, uzeo mu je Goran Ljubinac taj pištolj i onda ga je tako grubo ko odgurno, pa otvorio vrata, pa ga još grublje smejstio na zadnje sjedipte automobila i rekao Seji da sjede pozadi.
***
I tad sam vidio znači njih dvojica su sjeli naprijed, Goran i Karišik, a njih dvojica pozadi, uzeli su Uzeiru pištolj i odvezli su ih u nepoznatom rpavcu. Od tada se njima gubi svaki trag i ni do danas danile se ne zna […]“
***
Zimić je iz kuće pobegao tokom smene čuvara, a potom otišao je u Žepu kod svoje tetke.
