Bosanske Muslimanke iz Orašca kod Bihaća, majka i ćerka. Ubili su ih pripadnici VRS 23. 9. 1992. godine, dok su obavljale prisilan rad i brale šljive u susednom mestu Duljci. Pripadnici VRS su na njih otvorili rafalnu paljbu dok su pravile pauzu za kafu i čekale ručak koji je obično stizao u to vreme. Zatim su njihove posmrtne ostatke spalili ispred kuće gde su ubijene. Aldina je imala 13 godina. Njihovi posmrtni ostaci nisu identifikovani do kraja 2021. godine.
Šeherezada Hedžić
Bosanska Muslimanka iz Orašca kod Bihaća. Pripadnici VRS su 23. 9. 1992. godine iz vatrenog oružja ubili njenu mamu Seniju Volić i maloletnu sestru Aldinu Vojić. Šeherezada je uspela da se sakrije i kasnije pobegne.
„[…] moja mama, moja sestra morale su svaki dan da idu da rade za srpsku vojsku […]One su taj dan čekale, čekale su oko sat vremena dok nisu došli ljudi iz Ripča (…) sa trojicom vojnika. […] Kupili su šljive oko moje kuće […]Svaki dan oko 12 sati moja mama, moja sestra i ostali radnici dobijali su ručak […]Taj dan nisu dobili ništa ni da jedu, ništa ni da piju. […]došla je moja mama […] u moju kuću i lepo mi rekla ‚dado, možeš na brzinu da napraviš par sendviča za žene koje su gladne‘, jer tih trojica ljudi što su ih čuvali su nestali. […] i moja mama mi je rekla da skuvam kafu i iznesem napolje za žene […] dok sam kuvala drugi ibrik kafe, okrenula sam se i pogledala sam kroz prozor i kroz prozor sam videla čovjeka […] i čovek je nosio pušku i puška je bila okrenuta prema našoj kući. […] i počelo je da se puca […] moj brat je tada ustao i pogledao kroz prozor i viknuo je ’dado, bježi, pobiće nas, ubili su nam mamu’. […] on je iz kuće odmah ušao u kukuruze. […] […]Pucnjava je bila toliko jaka, da ni sama ne znam šta mi je bilo, ja sam glavu sam pokrila se sa rukama i onda mi nešto reče ’skloni se pod stepenice’ […] I jedino što mi je tada palo, mislila sam gde mi je mama, gde mi je sestra, gde mi je brat, gde sam pomislila, imam dvadeset godina, šta sam ja preživela, nisam preživela ništa, zašto sada da budem i ja ubijena[…]
[…]i kada je prestala pucanjava, pod stepenicama došla je jedna žena. Ona je bila ranjena na tri mesta […]ispod stepenica sam videla čizme, vojničke čizme, kada su uzlazile uz stepenice […] i onda učinilo mi se da čujem benzin kako se prosipao i kada se šibica […] okresana o kresivo i kada je zapaljena ta soba […] Soba je sva gorela, ja sam opet niz stepenice sam se vratila i odmah pored ulaznih vrata bila je naša soba za dnevni boravak […] i onda sam iz kuće izašla u kukuruze i onda sam na jednom mestu […] čučnula.
[…] kada sam bila u kukuruzima, onda sam čula kada je on pitao, ne znam koga, ali čujem on viče ’ima li koga u kukuruzima’ […] i ovaj kaže ’u kukuruzu nema nikoga’,’čuj hajmo da zapalimo ove ljude’. […] čini mi se kao da sam čula opet prosipanje benzina […] mamu i sestru nisam vidila nikako, znam da su bili zapaljeni tu ispred kuće[…]”
