Rasim, Zijad i Sead Delić
Bosanski Muslimani iz Klise. Rasim je bio suprug, a Zijad i Sead sinovi Šeće Delić.
Avdija Terzić
Bosanski Musliman iz Đulića, kondukter.
Nakon prekršenog dogovora o iseljenju bosanskih Muslimana, pripadnici srpskih snaga su ih odvojili od žena i dece i odveli ih u Tehničku školu u Karakaju, gde su pretučeni. Nije poznato da li su ubijeni u školi ili u „Gerinoj klaonici“, gde su zatočenici odvedeni nekoliko dana kasnije. Posmrtni ostaci Rasima, Zijada i Seada Delića su ekshumirani iz masovne grobnice na Crnom vrhu 2003. godine, a Avdije Terzića iz masovne grobnice u Grbavcima, „Berbića mezarije“ 2000. godine. Identifikovani su DNK analizom i sahranjeni.
Šeća Delić
Bosanska Muslimanka iz Klise, domaćica. Nakon što srpske snage nisu ispoštovale dogovor o iseljenju 1. 6. 1992. godine, sa ostalim meštanima Klise i okolnim sela odvedena je u Bijeli Potok.
***
„Kad sam došla tu tu sam imala šta da vidim. Kad sam pogledala tenkove, vojsku, policije i rezervne policije i svakake, šta je ovo sad, stoji, kud ćemo deco, muž ide prije sa svojim ocem, ja ne znam kud ću. Tu sam stajala malo, kad se zapucalo iza te grupe […] Meni je pritrčao moj mlađi sin, zagrlio me ovako i stiskao je, počeo je plakati i vikao mama ubiće nas daj mi vode. Ja nisam imala vode da mu dam, vikala sam, tešila sam ga, nemoj da ti dajem vode ako se pomaknem ubiće nas.
***
Kad sam sišla sa svojom djecom, muž mi je sa ocem otišao prije tamo naprijed i nose moja djeca neke kese k sebi da imaju da jedu, odvajao se muški na stranu vojno sposobni, djeca od 15 godina i od ovih do 80, tu sam bila na uviđaju. Ruke u red, ruke u vis. Šta je ovo, stala i ja sa svojom djecom. On kaže, prilazi vojnik i kaže „u red, ruke u vis, šta čekaš“, moj se mlađi sin Sead pomerio i stade ovako, a ovaj mi stariji Zijad stao uza me. On je njega ovako udario kaže „bacajte ruk u vis, uzalud te majka takvog odhranila“.
***
Ja stojim i gledam u njih i plačem. Ja u njih gledam, oni u mene s njim. […] Kad sam dole prošla jedno 10 metara izvedoše čoveka iz te grupe, a to je Avdiju Terzića i Đulića, prislonište ga u Đulage Đulića kuću i kaže mu makni, metak ti je u čelo i onako i onak. Njegova majka Mejra plače i vrišti nemojte mi ubiti Avdiju. Oni na nju ne obraćaju pažnju, samo je šutu nogom i kaže čuvaj se da prolaze drugi. Tako smo stigli skroz dole na Bijeli Potok, kad sam pogledala kaone tovare, bacaju se gore na kamione i to kamioni su oni veliki […] na njih se penju.
***
I ja sada tude šetam, kud ću […] i fatam se za glavu i vičem „Kićo brate št auradite, odvedoste mi sve, ode mi Sead, ti znadeš da je moj Sead išao u školu“.
***
Krupan mi je Sead bio, bio je viši nego što mi je bio stariji sin. Bili su otprilica jednaki.
***
Oni su otale otišli, ja sam još tu bila, plakala, normalno, hodala, kidala zemlju rukama, šta ću, kud ću. Sve su potovarili, ostala sam među poslednjim kamionom da sedim. Kad sam sjela otale plačem, nemam nikoga, vučem svekrvu sa sobom stariju ženu i idemo. Đe idete, ne znam đe idemo, niko nam ne govori ništa. Kad smo stigli na Crnome vrhu išli smo tude, tu su nam stali kamioni, stani kaže đe ćemo, hoćemo li ih u Šekoviće ili ćemo ih pobiti, psuju nam majku, nakotili su se kao bube krompiruše.
***
[…] odveli mi svekra, muža, dva moja sina, mene vratili da crnem sama nazad tu.“
***
Sa ostalim ženama i decom je odvedena do Memića. Sutradan su prebačene u Kalesiju, a odatle na slobodnu teritoriju. U Klisu se vratila 2000. godine i svoju kuću zatekla opljačkanu i spaljenu.