Samir Mustajbašić, Admir Mustajbašić, Izudin Mustajbašić, Elvir Mustajbašić, Mustafa Mustajbašić, Hamed Mustajbašić
Bosanski Muslimani iz Tršića. Samir Mustajbašić je 1992. godine bio sedamnaestogodišnjak.
Mustafa Grebić
Bosanski Musliman iz Čelopeka.
Junuz Majlović
Bosanski Musliman iz Durakovića.
Nakon prekršenog dogovora da se muslimansko stanovništvo iseli prema Sapni, pripadnici srpskih snaga su ih 1. 6. 1992. godine sproveli do Bijelog Potoka. Tamo su vatrenim oružijem ubijeni Mustafa Grebić i Junuz Smajlović, a muškarci iz porodice Mustajbašić su odvojeni sa ostalim muškarcima i odvedeni u Tehničku školu u Karakaju. Nije poznato da li su ubijeni u školi, ili u „Gerinoj klaonici“, gde su preživeli zatočenici odvedeni osam dana kasnije.
Posmrtni ostaci Junuza Majlovića, Mustafe Grebića, Samira i Mustafe Mustajbašića ekshumirani su iz masovne grobnice u Grbavcima, „Berbića mezarije“ 2000. godine, a Admira, Izudina, Elvira i Hameda na Crnom Vrhu tri godine kasnije. Identifikovani su DNK analizom i sahranjeni.
Fatimka Mustajbašić
Bosanska Muslimanka iz Tršića, domaćica. Kada su u Tršić došli pripadnici srpskih snaga, sa porodicom je otišla u Klisu. Nakon prekršenog dogovora da se muslimansko stanovništvo iseli prema Sapni, sa ostalim stanovništvom je sprovedena do Bijelog Potoka.
***
„I mi kad smo bili tu smo bili oko pola devet znam da je bilo da izađem, do devet da smo izišli, rafal je sasuo automat, ja nisam vidila ko je, ja sam u onom strahu pomislila da je to pucaju da nas plaše da izađemo iz kuća. […] Išli smo tako, u tom pravcu dole je bila raskrsnica stajala su dva transportera, šta je ne znam, veliko nešto, ni da li su tenkovi ja nemam pojma, ne znam, tu su nam moja dva sina tražili imaju li oružje.
***
Idemo niz put na Bijeli taj Potok, takoreći sad je „crni potok“, zacrnio. Mi smo kad smo išli za to brdo nismo ništa niko nije pričo, svi smo šutjeli, kad smo pogledali ovako dole taj Bijeli Potok se vidi sa brda, bili su dugi kamioni, pa ne znam ti reći koliko su bili dugi sa ceradama. Kad smo na prvi asfalt smo tek stali ovako nogom, ispred mene su išli Mustafa Tahić i Mustafa Grebić i moj zet Hajrudin i on je odveden, od sestre muž, i moja dva sina, moj otac i moja mati. Jedan je bio mali crvenu traku je svezo i pored nas je kaže „muškarci bacajte torbe, ruke ovako“.
***
I taj isti mali sa trakom tom, što je bio mali, on je svakog drugog mladića ovako udario jako.
***
Oni su samo na stranu njih i počeli tovariti u kamione, ja ih više nisam vidjela, vidjela sam samo kad su išli ovako za vratom isto moja djeca i svi, […] Izudin, Elvir […] Mustajbašić, Mustafa Mustajbašić, Hamir Mustajbašić […], jedanaest muškaraca iz naših pet kuća nema.
***
Posle su nas tovarili nema merdevina […] oni su nas tu držali jedan mogu reći sat. Znaš pod ceradom kad je bio 01. juni to je bilo […] vrućo […] Moja ćerka Emina bila da se onesvjesti, ja sam nju ono vodom prskala što sam ponijela, mati moja imala visok pritisak i ništa, tamo se nešto dogovaraju. Rafalno su pucali tudi, ja znam da je tu poginuo Mustafa Grebić i kako se zvao ovaj Junuz Smajlović tu su, znam za njih dvojicu da su ih ubili.
***
I svi moji rođaci iz Kučić Kule to je sve odvedeno po tri sina, po četiri, žene su same ostale, same, nikoga ni unučeta od kilo.“
***
Sa ostalim ženama i decom je kamionom odvezena u Memiće, odakle su sutradan prebačene u Kalesiju, a zatim na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.
