Bosanski Muslimani iz Klise, braća. Nakon što su im zabranili da odu na slobodnu teritoriju 1. 6. 1992. godine, pripadnici srpskih snaga su ih sproveli do Bijelog Potoka. Tamo su odvojeni od svojih roditelja, supruga i dece. Aliju Džinića su srpski vojnici tukli drvenim palicama spojenim lancem, a onda ga odveli u garažu Džemaila Đulića i ubili. Izet Džinić nije mogao da se popne na kamion i zbog toga su ga srpski vojnici pretukli, pre nego što su ga sa Seadom i Rifetom ukrcali u kamione i odveli u Tehničku školu u Karakaju. Nije poznato da li su ubijeni u školi ili su odvedeni u Dom kulture Pilica, pa u „Gerinu klaonicu“ nekoliko dana kasnije, gde je na sve zatočenike otvorena vatra.
Posmrtni ostaci Rifeta, Seada i Izeta su ekshumirani iz masovne grobnice na Crnom Vrhu, a Alije iz masovne grobnice u Grbavcima, „Berbića mezarije“ 2000. godine. Identifikovani su DNK analizom i sahranjeni u porodičnom mezarju.
Đulafera Džinić
Bosanska Muslimanka iz Klise, domaćica. Nakon što su im zabranili da odu na slobodnu teritoriju 1. 6. 1992. godine, pripadnici srpskih snaga su je sa porodicom i ostalim meštanima sproveli do Bijelog Potoka.
***
„Isterali su nas tamo na raskršće i ja sam tamo na raskršće došla sa čovekom i imala sam troje unučadi […] Mi smo i dalje nastavili za taj Bijeli Potok i dole smo došli na Bijeli Potok i onda moja su četiri sina svezali ruke vamo i moj peti čovek bio […]
***
[…] i ja kažem jednom, „nemoj ga, bolan, njega, on je operisan došao sada iz bolnice, vidi flaster oni“, kaže, „ništa, može on, trebaju nama i nesposobni“ i tako odoše on, im im svezao ruke, a za njim moja četiri sina. I sada ide onaj što je naterao da idu na kamione i onog moga sina uzeše, dovedoše u red, odvedoše ga u Džemaila Đulića u garažu i tukli da u garađi evo ovako neke čoke, ima kaiš i dva drveta sa krajeva ovako fino zatesano. Njega kada time udare, njega ruka stoji i da došem i ne mogu gore da se popnem gde je ta garaža, ima jarak i ja idem gore i on njega dovede i ubiju ga, nema od njega ništa, dovede ga opet u red i stade u red. […] i ja sada molim, „nemojte ga tući, on je operisan“; kaže, „sada ćemo mi njega operisati, neće proći nekoliko, ja ću njega operisati“. Dva puta su ga odveli, treći ga put doveli, nije stao jedno dva minuta, trojica ga odvedope i ubili u garaži. Jedna žena je iz Tršića bila, izbeglica u Klisi je bilo dosta, sedamnaest sela sve u Klisu došlo. I eto ubiše Aliju Đulića. I sada se penju na kmaion jedna, imala sma jednog najmlađeg Izet Džinić i ja njihke molim, dajte, pustite, sve mi oćeraste, dajte makar on ide u školu. Kaže, „trebaće da i on ide sa nama, ne more“, on se nije mogao uspeti na kamion, oni su njega ubili, kada sam ga videla, ovo mu je sve krvavo ovako ovuda, a ona su dva pre unišli, njih dvojica nisam videla ni da su tukli, unišli su pre ova dva […]
***
Otišao mi je kamionu sin Rifet, sin Sead i sin Izet, ali Izeta su ubili dok se popeo, ne more se popeti na kamion, kamioni visoki […]
***
Sead i Rifet otišli su, njih nisam videla da su tukli, otišli su na kamion, a ova su dvojica ubijeni bili.“
***
Sa ostalim ženama i decom je kamionom odvezena u Memiće, odakle su sutradan prebačene u Kalesiju, a zatim na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.
