Bosanski Muslimani iz Đulića, braća. Sa bratom Ibrom Lolićem i drugim muškarcima, pripadnici srpskih snaga su ih odvojili od žena i dece iz Đulića, Klise i drugih muslimanskih sela 1. 6. 1992. godine u Bijelom Potoku. Odvedeni su Tehničku školu u Karakaju, a zatim u Dom kulture u Pilici. Dana 8. 6. prebačeni su kamionima u „Gerinu klaonicu“, gde su streljani. Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su 2003. godine na Crnom Vrhu. Identifikovani su DNK analizom i sahranjeni.
Dragan Mašanović
Bosanski Srbin, rezervista u TO Zvornik. Početkom jula 1992. godine, dobio je zadatak od Vojne policije da obezbeđuje Dom kulture u Pilici.
***
„I došli smo dole, stvarno bilo je zatvoreno, bilo je, u sali bili su zarobljenici, bili su prozori otvoreni, nije bilo WC, nije bilo vode tada kada sam ja stigao, jer ne znam kakvo je prethodno stanje, ko ih je dovezao. Čuo sam da su stigli autobusima „Drinetransa“ […]
***
[…] bilo je nekih, ne znam, nekih je ljudi bilo pto je obezbeđivalo pre nas. Ko je, nemam pojma i bilo je uveče, rekoh daj ljudi, nemoj da se puca, da se maltretira […]
***
[…] ja sam samo zatekao jedno tri leša gore kada sam došao, dva ili tri, meni se čini tri da je, koliko se sećam.
***
Sala je bila puna, ja ne znam koji je broj tu bio. […] I ja sam izveo Ibru Lolića i njegova još dva brata. […] „Hajde“; rekoh, „izađi, jesi gladan?“. Kaže, „pa i jesmo“; bila mu je ruka povređena, plava, ne znam samo koja, da li leva ili desna, tučen je negde u Karakju, gde je bio, nemam pojma ko ga je tukao, samo mi pričao da ga je neko istukao […] i brže-bolje smo organizovali da se ubaci guma za vodu. Onda su oni, pošto je sama bila ovaj, puna, pretrpana, oni su sipali i u čizmu, pa jedan drugom dodavali i pili tu vodu.
***
[…] sutradan dolazim, tako čini mi se da je bilo, dolazim i pitao sam, rekoh, šta je bilo, rekoh ko je upadao, kaže, dolazila je vojna policija, upadala, skidala taj nakit i maltretirala, ovo, ono, tamo, vamo, šta je bilo, terala četničke pesme da pevaju, tako je to bilo. Kada, posle se pojavili, da li drugi dan, da li treći, slagaću Vas, pošto je po danu bilo, kamioni i vojni policije, kamioni su bili sa ciradama i bio je neki Miladin „Dželat“, bio je strašan čovek, neobrijan, brkove je imao […]
***
On je udarao, kako su izlazili, udarao ih je po ruci i neki ga je pitao od vojnika, što ako, kaže, moj brat je u Beogradu, od Muslimana kao osveta, zaklan u toku noći, On je tada bio i u pijanom stanju i […] kada sam video da udara nožem, ovaj, rekoh, udariće i nas nekoga od vojnika […]
***
Pa, rekoh, ljudi, jel ovo, šta je ovo, rekoh, šta se ovo dešava. Idu na razmenu, idu na razmenu i mi gore u Karakaj, kad on levo ispod nadvožnjaka „Company inzenjering“. Joj, rekoh, ljudi, ovo ne vodi dobru, rekog, ne vodi dobru, odoše dole u nekakav loš put, rekoh, bogami streljaće ih, rekoh. I mi smo gore ostali na pistim oni su ih izvodili dole i streljali, gledao sam kada su ih okretali da se okrenu. Nisu im pucali u oči, engo da se okrenu, u leđa, tako su popadali. Ja kada sma dole došao, rekoh, ljudi ubijeni. Meni je bilo muka, smučilo se, otišao sam da se ubijem i više nisam ni išao.
***
[…] to je bilo brzo, možda jedno petnaest, dvadeset minuta i nazad, ponovo po drugu turu.
***
[…] Boško i Dželat i Pipa, pobili ih sve. […] Puna tri kamiona.“
***
Sutradan je premešten na liniju razdvajanja kod Teočaka.