Bosanski Muslimani iz Bivoljeg Brda kod Čapljine. Dana 16. 7. 1993. godine tokom napada na selo, pripadnici 3. satnije 5. bojne Vojne policije HVO-a su izdvojili sve meštane sela, a zatim ženama rekli da uđu u kamion dok su Mustafa i Ahmet Torlo, Mustafa i Safet Đonko, Halil Šoše, Bećir Trbonja, Ibro Rahimić, Hilmo i Bećir Mrgan, Bećir Elezović ostali i naređeno im je da se poređaju ispred kuće Kemala Trboje. Oni su se vodili kao nestali sve do 1998. godine kada su u blizini napuštenog rudnika boksita u Bivolje Brdu ekshumirani posmrtni ostaci 12 ljudi. Obdukcijom izvršenom 25. 7. 1998. godine utvrđeno da su među nađenim posmrtnih ostacima i posmrtni ostaci Mustafe i Ahmeta Torla, Mustafe i Safeta Đonka, Halila Šoše, Bećira Trbonje, Ibre Rahimića, Hilma i Bećira Mrgana i Bećira Elezovića. Tada je utvrđeno da su oni stradali nasilnom smrću i da su njihova tela spaljena kako bi dokazi zločina bili uništeni.
Fatima Šoše
Izjava data MKTJ 2. 4. 2001. godine.
Bosanska Muslimanka iz Bivoljeg Brda kod Čapljine, tekstilna radnica. Po početku sukoba Muslimana i Hrvata 1993. godine, njena dva brata i otac su pobegli od jedinica HVO-a i sakrili se u šumu. Dana 15. 7. 1993. godine svedokinja je prenoćila u kući Šemse Torlo sa još nekoliko devojaka iz sela. Ujutru 16. 7. 1993. godine videla je da se jedinice HVO-a grupišu u selu i da pale kuće. Tada im je naređeno da se svi skupe ispred kuće meštanina Vejsila Torle:
[…]Ne znam šta se desilo preko noći, ali ujutro smo iz naše kuće vidjeli grupe vojnika kako prolaze cestom[…]Svi su nosili maskirne uniforme i oznake HVO-a[…]S mjesta odakle sam gledala vidjela sam kako tri vojnika ulaze u kuću Bećira Trbonje[…]Ostali su unutra desetak minuta, а zatim išli od kuće do auta parkiranog ispred (…) i gotovo odmah potom se роčео dizati dim iz kuće[…]Ostali smo tamo možda dva ili tri dana ne znajući šta se dešava napolju i ne usuđujući se izaći[…]
[…]Nedugo zatim čuli smo Nedimu Torlo kako plače. Ona је tada imala 22 godine. […] Kasnije nam је objasnila da su је vojnici vukli za kosu dok su prijetili njezinom ocu Hakiji i tražili ga da izabere između kćeri i puške[…]
[…]Kasnije је Mika Dodig, komandant jedinice za protuzračnu odbranu, došao Šemsi s Buletom, Mariom i nekoliko drugih vojnika[…]kupili smo se blizu obližnjeg rasrkšća, pored kuće Bećira Trbonje. Potom smo morali pješice otići do kuće Vejsila Torle[…]Iznenada smo s mjesta malo naprijed niz cestu začuli pucnjeve[…]Potom је vojnik kojeg su pokupile kolege i koji је jos uvijek biо u šoku zaprijetio da ćе nas ubiti[…]
[…]Mika Dodig је tada naredio našoj grupi da se podijeli. U jednoj grupi su bili muškarci, to jest 14 muškaraca među kojima је bio Ćamil Torlo, а u drugoj žene, kojih је bilo dvadesetak[…]Ženama је naređeno da uđu u kamion. Ćamil Torlo је samovoljno ušao kako bi pomogao ženama da se popnu u kamion. Tako је i ostao s nama. Vojnici su vjerovatno zaboravili da mu kažu da siđe kad је kamion krenuo. Grupa muškaraca se poredala uza zid kuće Kemala Trbonje[…]
[…]Kasnije su svi ti muškarci ubijeni. То su uglavnom bili stariji ljudi. U grupi su bili Mustafa i Safet Đonko i Halil Šoše, koji је biо najmlađi u grupi, Mustafa i Ahmet Torlo, Nijaz Ćiber, Bećir Trbonja, član porodice Trbonja, otac Zlate Đonko, zvane Rahimić, Hilmo i Bećir Mrgan, neki Elezović i još jedan čovjek[…]Poznato mi је da su leševi tih ljudi pronađeni u rudniku boksita. Ekshumacija је pokazala da im је pucano u glavu i da su potom spaljeni[…]
Fatima Šoše je sa drugim ženama iz sela odvedena pravo u školu u Muninovači gde je provela dva dana, a zatim je sa još tri žene prebačena u Gradinu, pa u Čapljinu. Ubrzo je opet prebačena u Počitelj, pa u Blagaj, na teritoriju pod kontrolom Armije BiH.
