Bosanski Musliman iz Ripča. Ubili su ga pripadnici VRS 23. 9. 1992. godine u grupi od desetak civila koji su pravili pauzu za kafu tokom prisilnog rada, berbe šljiva u mestu Duljci. Njegovi posmrtni osaci u identifikovani DNK analizom i predati porodici koja ih je sahranila.
Tahira Hajrulahović
Bosanska Muslimanka iz Ripča. Dana 23. 5. 1992. godine pripadnici VRS su joj naredili da sa porodicom napusti svoju kuću, posle čega je otišla u Bihać. Ubrzo se vratila po garderobu i da bi pomogla svekrvi i svekru da odu iz sela. Pripadnici VRS su tada zatvorili izlaz iz sela i ona je morala da ostane. U narednom periodu vođena je na prisilni rad sa drugim civila. Dana 23.9.1992. godine je sa još 26 ljudi traktorom odvedena na berbu šljive u Duljcima. Dok su pravili pauzu za kafu i čekali ručak pripadnici VRS su na svedokinju i još desetak civila otvorili vatru iz vatrenog oružja.
„[…]jedna starija žena, koja […] nam je predložila da popijemo kafu, ali ta je kafa bila od ječma. […] samo se usnulo u šalicu, kada je sa moje desne strane dotrčala devojčica od svojih osam godina […]i rekla ’idu neki nepoznati ljudi, možda će nas poubijati’ […] vidjela sam osam lica maskiranih da su repetirali automatske puške […] psujući nam majku i da će nam biti zadnja kafa. Odmah je počela pucnjava[…]
[…] Kada se to dogodilo, ja sam, ma to su sve sekunde bile, ja sam koraknula možda četiri do pet koraka i onda sam prvo ranjena u nogu, na dva mjesta. Tada mi je, tada sam psrnula, podbočila se na ruke. E tada sam dobila jedan, jednu prostrelnu ranu u ruku, s vanjske strane, gdje sam ja trajni invalid i moram to da gledam cijeli živog i da se uvijek podsjećam i kada sam ja dobila, kada sam posrnula i pala na ruke. […]Tada mi se ruka automatski okrneula, zadnji je deo prednji, prenji je bio pozadi. U tom moentu sam sjela i vidjela čovjeka koji je bio iz mene. Haso Nasufović kome je rekla krv iz ušiju, iz usta, iz nosa i skoro je na moje noge pao[…]
[…]Ja se premještam, krvarim, ali sam tu ruku automatski stisla svoju ruku, puzeći se na koljenima i ranjena sam i u nogu, ali nekako na tom boku, desnom, ja puzim i ulazim u kući […]ja tu je ta djevojčica […] i njen brat, koji su bili slučano ostali još da zaliju jedan ibrik te kafe […] oni su se skrili ispod stepenica(…) U tom momentu se ubacuje zapaljiva flaša u kuću gde to eksplodira i nastaje plamen. Oni meni kažu idemo mi u šumu […] ja sam rekla ja ne mogu, ja sam ranjena […]
[…] Izlazim iz te kuće […] ulazim u drugu kuću […] skrivam se u ormar spavaće sobe […] Kada sam vidjela da oni tako […] hitro žele da odu […] tu je možda jedna stepenica od svojih 7 ili možda čak i 5 stepenika, ja sam to jedva prešla jer sam počela da slepim zbog gubitka krvi ili zbog tlaka […] Meni se sve zamaglilo, počela sam slabo da čujem […] Sišla sam do ulaznih vrata i […]ja sam onako uzviknula ’nemojte me ovdje ostavljati’ […]
[…] I zamotali su mi oni ruku […] i rekao je prevešćemo te do ambulante u Ripču[…]“
Odvedena je prvo u ambulantu u Ripču, a zatim prebačena u kuću u kojoj je i ranije boravila. Dana 2.10. 1992. godine prebačena je u Drvar gde se duži period oporavljala od ranjavanja. Razmenjena je tek 21.1.1993. godine u razmeni svi za sve, posle čega je otišla nazad u Bihać gde i danas živi.
