Bosanski Muslimani, tokom leta 1993. godine bili su zatočeni u Srednjoj školi u Prozoru. Dana 31. 7. 1993. godine odvedeni su na Crni Vrh na planini Makljen, gde je bila linija fronta, sa još četrdesetak zatočenika. Vojnici HVO-a su ih vezali jedne na druge telefonskim kablom oko ruku i vrata i naterali ih da idu ka položajima Armije BiH. Ubijeni su iz vatrenog oružja, sa još 17 zatočenika.
Posmrtni ostaci Omera Pilava, Ismeta Pilava, Emira Šabića, Ismeta Berića, Hazima Pilava i Bećira Kmetaša su ekshumirani 1998. godine i pokopani na mezarju u Prozoru.
Ibro Pilav
Izjava data MKTJ 14. 10. 2005. godine.
Bosanski Musliman iz sela Lapsunj kod Prozora, pripadnik Armije BiH. U junu 1993. godine pripadnici HVO-a su ga priveli i sa još 25 meštana zatočili u selu Uzdol. Svedok je ubrzo odveden u Srednju školu u Prozoru gde je proveo 22 dana. Tokom zatočenja morao je da obavlja prislini rad na linijama fronta:
[…] Tokom tog boravka, morali smo da obavljamo prinudni rad. Morali smo da kopamo rovove na frontu prema mestu Here i mestu Kute. […] Videli smo vojnike-Bošnjake na njihovim pozicijama, ali nije bilo pucanja. Naši su vojnici znali ko kopa rovove pa nisu pucali na nas[…]
[…] Neki vojnici HVO bi šamarali zatočenike ili bi nas udarali kundacima svojih pušaka […] […] Nakon ova 22 dana, vojnici HVO su sve nas vratili kući u Lapsunj. Oni bi dolazili svako jutro, pokupili nas i vodili na Crni Vrh da kopamo rovove. […]Na Crnom Vrhu su se nalazili vojnici iz Hrvatske i oni su nas maltretirali […]
[…]Jednog jutra smo trebali ponovo biti odvezeni na Crni Vrh ali je kamion skrenuo ka Prozoru. Odveli su nas do zgrade Gimnazije. […] Trebali smo biti odvedeni na Crni Vrh, ali je 27. jula 1993. bilo borbi i došla su dva kamiona u 9 sati ujutru. […] Ovim vozilom smo otišli prema Makljenu i zaustavili smo se blizu bara zvanog „Baba Janja“. Kada se vozilo zaustavilo, videli smo mnoštvo vojnika okolo. Vojnici HVO su ušli unutra i počeli da nas tuku i maltretiraju. […] Vozilo je nastavilo da se kreće prema Crnom Vrhu i dva vojnika HVO koja su bila unutra su nam rekla da će se neki od nas vratiti, a neki ne.
Stigli smo na Crni Vrh. Vojnici HVO su nas izbacili iz vozila i postrojili […] Naredili su nam da izujemo cipele i skinemo čarape. Ruke smo morali da stavimo na leđa i oni su nam ih uvezali telefonskim kablom […] Naređeno nam je da koračamo prema liniji fronta Armije BiH. Dok smo hodali prema Bosanskoj armiji, vojnici HVO su pucali iza naših leđa i ubili neke od nas. Znam da su Omer Pilav, Ismet Pilav, Edin Šabić, Ismet Berić, Hazim Pilav i Bećir […] bili tom prilikom ubijeni […]
[…] Iznad nas je deo šume goreo i ovaj vojnik nam je rekao da idemo kroz taj deo. Nismo hteli da idemo kroz vatru […] Jedan od zatvorenika koji je bio odvezan Behaim Šabić, skočio je na ovog vojnika HVO, bacio ga na zemlju, uzeo njegovu pušku i opalio, ali je ona bila prazna. […]Pobegli smo u ovu šumu i krenuli ka selu Voljevac prema Gornjem Vakufu[…]
Proveo je tri dana u Voljevcu, u školi koju je koristila Armija BiH, a zatim je otišao u Dobro Polje gde je proveo pet dana u kasarni Armije BiH. U Herama se pridružio vojsci. Ranjen je 24. 1. 1994. godine posle čega je prebačen u Jablanicu i Konjic. Rehabilitovao se u Sarajevu, a zatim otišao u Bugojno, gde je ostao da živi posle rata.
