Bosanski Muslimani iz Diviča. Nakon napada srpskih snaga na selo Divič krajem maja 1992. godine, uhapšeni su i odvedeni u Dom kulture u Čelopeku. Tamo su ih pripadnici „Žutih osa“ i grupe „Pivarski“ često tukli. Dana 28.6.1992. godine Dušan Repić Vučković je na sve zatočenike otvorio vatru i tako ih ranio. Sutradan su prebačeni u bolnicu, a zatim u zatvor Suda za prekršaje u Zvorniku. Iako su bili ranjeni, naređeno im je da krenu na prisilni rad 8.1.1993. godine, nakon čega se nisu vratili u zatvor.
Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani i identifikovani DNK analizom.
Svedok Dva
Bosanski Musliman iz Diviča. Nakon što su srpske snage napale Divič 26.5.1992. godine, sa ostalim muškarcima je odveden u „Ciglanu“, a zatim u Dom kulture u Čelopeku. Nakon što je bio ranjen u Domu kulture 28.6.1992. godine, prebačen je u bolnicu, a zatim u zatvor u zgradi Suda za prekršaje.
„
***
Da li je ušao Vuković Sredo tada i rekao, svi zdravi koji su, spremite se, idete dalje. I oni su izašli. Onda je ostao Halilović Nedžad, ostao je […] Pašić Mehmed […] ostao je Efendić Adnan, koji je imao odsečen prst […]
***
Enes Čikarić je ostao.
***
Ostao je isto ovaj Džihić Mirsad […] otac i sin Mustafić Šaban i Mustafić Damir, ostao je Topčić Ismail […]
***
08. januara
***
Tada ulazi taj Sarajlija.
***
I pravi spisak i […] On tako je prozvao i kaže, nema više izležavanja, od sada se ide na rad. Kakav rad, mi nikada nismo išli, nikada nas niko nije terao, svi ranjeni.
***
Svi su uglavom mogli hodati, ali neki su imali ruke povređene. Jedino ja nisam mogao hodati, normalno […]
I onda izlazimo prema ovo, prema „Novom izvoru“, upravnoj zgradi, ulazimo u prizemlje, u jednu veću prostoriju, ne znam možda dvadeset kvadrata, petnaest, dvadeset, nas 18.
***
Osam ranjenika, ali je bilo još tu trojica, četvorica ljudi.
***
I kaže, obucite ove uniforme, bile su čohane, plave one stare, policijske uniforme. Nije bilo za sve. Bilo je možda par, desetak možda, obucite kaže, za koga ima, neka obuče, hladno je, šta ja znam. I onda ja njemu govorim, ja ne mogu, ne mogu da hodam, ne mogu ići na rad. Kaže on meni, moraš. Pa, ne mogu, moraš. Ja njemu treći put, ne mogu da hodam, kaže, a onda u tome momentu nailazi „Golf“, video sam smao prednji deo „Golfa“, video sam da je policijski i video sam da je neko sedeo u njemu. I on izlazi tu i kaže, evo ovaj ne može, ne može da hoda, ne može da ide.
[…] on njemu odgovara, kaže, nema veze, uzmi nekoga gore iz „Novog izvora“, iz upravne zgrade, gore na zadnjem spratu su zatvoreni. I onda se javlja neki maloletni iz Vlasenice, jer je bilo tu maloletne dece iz Vlasenice zatvoreni. […] Javlja se dobrovoljno, jer je mislio da se ide na rad stvarno, a ko je išao na rad, mogao je dobiti i cigara […] Onda […] video sam minibus.
[…] [oni su svi] otišli. Ja sam onda prebačen u taj „Novi izvor“ gore.
***
[…] sutradan ovaj Dragan Mali, kaže meni, otkud ti tu, tvoji su otišli u razmenu u Tuzlu za pet srpskih policajaca.
***
“
Nijedan od odvedenih muškaraca se nije više vratio. Svedok je ostao u upravnoj zgradi „Novog izvora“ do 12.2.1993. godine, kada je premešten u logor „Batković“, odakle je razmenjen posle sedam dana.