Svedočio je pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu u predmetu „Miroljub Vujović i drugi“, 1.10.2004. godine.
Srbin iz sela Vrelo kod Lipljana, kasnije živeo u Beogradu, novinar. U jesen 1991. godine je kao izveštač „Politike ekspres“ boravio u Vukovaru, u kući porodice Pajić koje se nalazila u delu grada Sajmište, koji je bio pod srpskom kontrolom. U toj kući se često sretao sa pripadnicima JNA, TO i paravojnih jedinica.
„
[…] Bio sam isped vukovarske bolnice, to je, čini mi se, 20-ti.[…] Ovčara, bolnica, 20.11.91., 11,30. […] Stotine ljudi, bolesnika, ranjenih, zadah smrti, rane zapuštene, mrtvi od sinoć uvijeni u čaršave preko puta poređani između kuća, civili, žene, deca, još se puca po gradu. Uporni snajperisti.[…] Usred bolnice zatičemo Veselina Šljivančanina i lekare bez granice, čini mi se da je Francuz, jeste, Francuz je bio u belom mantilu, što je trebalo da bude znak raspoznavanja. Tu je bilo i novinara puno tu oko njega. Šljivančanin drži govor i kaže: «gospodo novinari, trudimo se da pomognemo našem narodu i da sprečimo ubijanje. Ovo je JNA. Više od 60-70 ljudi koji nisu uopšte ni bolesni sa oružjem su i bombama u bolnici. […] Gledao sam kada su izlazili iz bolnice. To su oni koji nisu bili vođeni u kasarnu ili u «Velepromet» ili tako nešto. To su bile časne sestre i neke bebe i žene, koje su slobodno izlazile i izašle, kako se izlazi desno, a s druge strane su ovi vadili, ja nisam video lično, ali su mi to pričali, kako su na drugoj strani izvodili neke druge ljude iz bolnice, u kamione i vozili negde. […] u noćima između 19. i 20. i 21. novembra teritorijalci Vukovara, Stanko, Daca, kapetan Rale i ostali, noću izvodili i streljali zarobljenike, zarobljene Hrvate koji su osumnjičeni za ubistva. Mesto likvidacije je Ovčara, u zagradi zapušten salaš u naselju Petrova gora. Više njih koji su to činili, pričali nam javno, naročito jedan krupni bradonja iz Smedereva, ima još dva brata, čini mi se reče da je Crnogorac, puši na muštiklu, slava mu je upravo bila Sveti Arhanđel, pa kaže: sinoć smo ih od 17 do 01 ubijali, od sedam do jedan noću ubijali na Ovčari i mole, plaču, tvrde da nisu pucali u naše. […] taj bradonja za koga sam posle saznao da se zove, imam ime kako se zove, Slaviša Pavlović iz Smedereva. […]
Taj Ivica Andrić on je učestvovao u tom streljanju na Ovčari. A to zaključujem, sam je pričao, pripit i tu bila su dva oficira, da li Bojkovski ili, imam zapisano, on je došao onako i počeo da puca i da se razmeće, a onda je izvukao, zavukao ruku u džep od pantalona vojničkih, sa strane džepovi, i kaže Nadi: «odi sestro da ti nešto poklonim». Izvuče neko lanče i okači joj oko vrata. Ovoj dvojici oficira koji su sedeli onako skrušeno, pa navuče na prst po prsten, neki prsten i jednom i drugom. Bilo je jasno da su to stvari koje su pokupljene sa stratišta. Meni kaže Ivica: «tebi nijesam ništa poklonio».“
Krajiem novembra 1991. godine je napustio Vukovar i vratio se u Beograd.