Hrvati iz Škabrnje. Tokom napada JNA na selo 18.11.1991. godine, krili su se u podrumu kuće Slavka Šegarića. Sprski vojnici su im naredili da izađu iz podruma i ubili ih iz vatrenog oružja.
Posmrtni ostaci Krste Šegarića, Stane Vicković i Josipa Miljanića identifikovani su u novembru 1991. godine i predati porodicama.
Posmrtni ostaci Lucije Šegarić ekshumirani su 5. i 6.6.1996. godine, identifikovani klasičnom metodom i predati porodici.
Neven Šegarić
Izjava data Pretresnom veću MKTJ u predmetu „Martić“, 27. i 28.09.2000. godine.
Hrvat iz Škabrnje. U novembru 1991. godine imao je 11 godina. Ujutru 18.11.1991. godine, kada je počeo napad, bio je u kući svog strica Slavka Šegarića sa bakom i dekom, Lucijom i Krstom Šegarićem, prabakom Majom Grgicom Šegarić, bratom od strica Željkom Šegarićem i komšijama Ivicom Bilaverom i Josipom Miljanićem.
„
[…] Prva granata je pogodila kuću oko 7:40. Sjećam se da sam pogledao na sat kad sam ugledao onaj tenk i vojnike i da je tad 7:30, i da je za nekoliko minuta počeo napad. Nitko od nas nije bio ranjen; uskoro sam začuo glasove ispred kuće. Čuo sam kako ljudi viču „napad“. […] Uskoro sam začuo kako netko kaže „Tko je unutra?“ a onda su počeli lupati po podrumskim vratima. Rekli su nam da će ubaciti ručnu bombu u podrum ne izađemo li. Josip Miljanić je otvorio vrata[…] desetak pripadnika JNA ušlo je u podrum i opkolilo nas. […] Nakon toga su stigli srpski dobrovoljci[…] Psovali su nas i govorili „Izlazite ustaše ili ćemo vas sve poklati“. Prisilili su nas da izađemo, ali je moja baka ostala u podrumu. Baš dok smo izlazili, ja sam se okrenuo a jedan je četnik ispalio rafal podrum. […]opazio sam da je Ivo Bilavec pogođen u nogu. Svi su izašli iz podruma osim moje bake. […] kad su vojnici oterali mene i Željka Šegarića natrag u podrum da vidimo ima li oružja […] ugledao sam baku kako leži na boku pokraj zida. […] Odem da vidim je li živa, ali je već bila mrtva. […]Kada sam izašao iz podruma, vidio sam da su Stanu Vicković i Josipa Miljanića prisilili da kleknu. Vidio sam kad im je jedan vojnik, u maskirnoj uniformi i s oznakom SAO Krajine na ramenu, pucao u glavu i ubio ih. […] Tukli su mog djedu, a kad je ustao, oni su ga ponovo prisilili da klekne, a onda mu je Kosović pucao u potiljak. […] Onaj isti vojnik koji je ubio Josipa Miljanića i Stanu Vicković zgrabio je Željka i mene i gurnuo nas na zid kuće. Mislio sam da smo gotovi, ali dođe neki oficir JNA i reče: „Bilo je dosta ubijanja, mi ne ubijano djecu“[…]
“
Isti vojnik je Nevena i Željka Šegarića i Ivicu Bilavera i odveo do ulaza u selo. Kombijem su prevezeni u Gornje Biljane, gde su Nevena i Željka zatvorili u zgradu osnovne škole, dok su Ivicu prevezli u bolnicu. Kada su dovezli i Denisa Gurlicu, koji je imao 14 godina, njih trojicu su odveli u Smiljčić, a zatim u zgradu dečijeg zabavišta u Benkovcu gde su bili zatvoreni sa ostalim zatočenim meštanima Škabrnje. Ujutru 19.11.1991. godine, sa ostalim zatočenicima prebačen je u selo Dobra Voda ili Žuta Lokva, odakle je odveden u Biograd gde je oslobođen.
