Zatočenički objekat „Zgrada“ se nalazio iza zgrade opštine u Srebrenici, u glavnoj ulici u centru grada, nekoliko stotina metara od SJB. Tokom 1992. i početkom 1993. godine, „Zgrada“ je imala samo jedan sprat. Pre rata, u njenom levom krilu nalazilo se sedište lokalne Teritorijalne odbrane, dok je desno koristio Crveni krst kao skladište. U decembru 1992. godine menja namenu i postaje zatočenički objekat. Od januara do marta 1993. godine, u periodima od tri nedelje do dva meseca, oko 15 muškaraca i otprilike isto toliko žena, bosanskih Srba, bilo je zatočeno u „Zgradi“, u dve odvojene ćelije.

„Zgrada“ je bila u nadležnosti Vojne policije. Neki stražari su nosili policijske uniforme, dok su neki nosili druge uniforme ili civilnu odeću. Dozvoljavali su da u „Zgradu“ ulaze ljudi od spolja i da tuku zatočenike. Određeni stražari, poput Kemala Mehmetovića, Džema Tihića Mrkog, Belog i Buda, su „obezbeđivali“ i zatočenike u SJB.

Na ulazu u „Zgradu“, sa desne strane, nalazila se prijemna soba u kojoj su ispitivani i tučeni zatočeni muškarci. Iza nje, nalazila se ženska ćelija, a na kraju hodnika ćelija u kojoj su držani muškarci. U istom hodniku nalazio se i improvizovani WC. Muška ćelija je prokišnjavala, a zidovi su bili umrljani krvlju. U ćeliji se nalazio sto sa dve ili tri stolice. Nije bilo kreveta ni madraca, te su zatočenici bili prisiljeni da spavaju na betonskom podu. U ćeliji je bila jako niska temperatura, jer prozori nisu imali stakla, već samo gvozdene rešetke sa spoljne strane.

Ćelija za žene bila je manja od muške. Branimir Mitrović i druga zatočena deca su dane provodila u ćeliji, ali su noću uglavnom spavali na drugim mestima – Mitrović je spavao u privatnom stanu kuvarice koja je radila u kantini. Neke zatočenice su spavale na klupi, a neke na ćebadi na podu. Temperatura u ćeliji bila je veoma niska, mada su stražari, ili muški zatočenici po naređenju, donosili drva da se naloži vatra u peći.

Zatočenici i zatočenice su obično dobijali malo hrane, jednom ili dvaput dnevno. Bilo je dana kad nisu dobijali ništa. Žene i deca su uglavnom jeli istu hranu kao i stražari. Dobijali su prljavu vodu za piće. Ženama i deci nije uvek bilo dozvoljeno da idu u WC, tako da su nuždu vršili u kantu u uglu ćelije. Muškarce su na putu do WC-a često tukli.

Zatočenici su povremeno odvođeni iz „Zgrade“ na druga mesta na ispitivanje. Muškarci u „Zgradi“ su svakodnevno tučeni, dok žene i deca nisu. Ponekad su stražari i neidentifikovani bosanski Muslimani ulazili u žensku ćeliju i pretili Stani Stamenić i drugim zatočenicama.

Stražari i drugi uniformisani muškarci su zatočnike šutirani i tukli štapovima, motkama i metalnim šipkama. Zatočenice su svakodnevno mogle da čuju zvuke premlaćivanja, krike, jauke i stenjanje muškaraca. Nekad su u „Zgradu“ dolazile mlade muslimanske devojke, koje su gledale kako stražari tuku zatočenike. Iliji Ivanoviću su polomljena rebra, jagodična kost i izbijeno mu je nekoliko zuba. Radetu Pejiću je zapaljena brada.

Zbog svog imena, Ratko Nikolić je bio primoran da sedi na ulazi i pozdravi sve koji uđu. Pošto je zbog povreda od prebijanja teško ustajao, dobijao je dodatne batine.

Tokom zatočeništva u „Zgradi“, ubijeni su Jakov Đokić, Dragan Ilić, Branko Sekulić, Milislav Milanović i Kostadin Popović. Mile Trifunović je preminuo nekoliko dana nakon što je razmenjen.