Đurađ Čanak
Srbin iz sela Zrmaja u opštini Gračac. Vojnici HV-a su ga tokom akcije „čišćenja terena“ uhvatili i vezali za drvo, kako bi im priznao gde
Menu
Opština Beli Manastir se nalazi na teritoriji Baranje. Sredinom 1991. godine, na teritoriji Belog Manastira započet je oružani sukob između JNA i pripadnika SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SBZS) sa jedne strane i pripadnika ZNG-a i MUP-a RH sa druge. Krajem avgusta 1991. godine, Beli Manastir su zauzele snage JNA i Milicije SAO SBZS.
Milicija SAO SBZS je sa hapšenjem nesrba u Baranji počela još u drugoj polovini jula 1991. godine. Zatočenici su odvođeni u podrum zgrade policije u Belom Manastiru, gde su ih policajci premlaćivali i vodili na ispitivanja.
Svedočio je pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 7.12..2010. godine.
Hrvat iz Belog Manastira, matičar. Tokom 1991. godine je sa porodicom otišao u Mađarsku, ali se sredinom avgusta vratio po roditelje. Dana 21. ili 22.8.1991. godine, uhapsili su ga pripadnici Milicije SAO SBZS i odveli u podrum policijske stanice u Belom Manastiru:
„
[…]
Od toga dana pa nadalje, ja sam bio dole u policijskoj postaji, sadašnjoj, u podrumu tamo iza rešetaka. Svaki dan su me ispitivali, a usput su me i tukli. Ispitivao me je, dobro sada, nijedan od njih nije, Nikola Alajica, on je bio kao inspektor i naravno, posle toga su nas izvodili, tukli su nas u podrumu, kao i sve ostale […] Taj Zoran Vukšić, mislim stvarno, on je bio dobar sa mojim bratom i on mene nije tukao, ali jedino što mogu reći da sam video kada je druge tukao […] njegova gospođa, sada da li je gospođa ili nije sa kojom je živeo, donosili su neki tekst i rekao da ustaše nauče ćirilicu i morali smo pjevati „spremte se, spremte se četnici“, to smo morali konstantno pevati tamo i ko nije pevao, naravno dobili smo batina, svaki dan su nas tukli. Naime, više ona nego on […] gospodična ta Violeta Ilić, ona je bila tamo, ona nas je tukla uredno, čak je i gasila pikavce po dlanovima, tabanima i po prsima […] ko nije znao pevati, nije znao učiti, nije naučio ćirilicu, posebno su odvođeni i tučeni
[…]
”
Razmenjen je 13.09.1991. godine u Adaševcima.
Hrvat iz Belog Manastira, penzioner. U noći 21. na 22.8.2010. godine, pripadnici Milicije SAO SBZS su ušli u Beli Manastir i ubrzo su otišli u stan Miše Balatinca i počeli da ga maltretiraju.
„
[…]
Zatim su ušli unutra, pretražili su stan, u jednoj ladici uzeli su i bacili su par metaka od automatske puške. Ja nisam imo nikad oružje i onda su izvukli tu ladicu i kaže «čiji su to metci». Zatim su me malo išamarali tamo […] Kad je izvuko tu ladicu ja sam bio u to vrijeme u HDZ-u, to je bila normalna stranka ko i sve druge. Ja sam moju iskaznicu zaljepio za dno ladice. On kako je izvukao tu ladicu našo je to i […] malo su me opet ispljuskali […] zatim su mi naredili da uđem u vozilo bijeli «Jugo». Odvezli su me putem prema Duboševici, […] napunili su oružje i rekli su «lov na zeca, brojimo do deset». Ja sam reko pa neću sad bježat, kaže «onda ćemo te tu ubiti». Ja sam potrčo, skočio u taj kanal, u tu riječicu, pobjego u kukuruze. Oni su mene cijelu noć tražili. Sutradan me, ja sam radio u tvornici šećera onda, bio sam tokar tamo, išo sam, znao sam da iz toga sela mora doći Petrović Zoran ili još jedan čovjek, i on me je u svom gepeku odvezo ponovo do šećerane, do šećeranskog jezera di sam ja preskočio žicu, otišo se, jer sam bio sav od tog mulja i otišo sam se istuširati. Međutim neko je već prijavio da se ja nalazim u tvornici i došlo je njih 17 sa kombijem, di su mene i još jednoga potrpali unutra, Štimca Dražena i odvezli su nas u stanicu milicije u Belom Manastiru. Tamo smo dobili batina, malo te jedan tuče, pa te drugi, pa treći […] on me nije u Belom Manastiru tuko, ali me je prislonio je šok palicu na mene, naredio je da mi pokidaju odeću, vode polili i onda me s tim, e tu sam ja pao u nesvjest […] ja sam bio do 28. onda su me odvezli u Borovo Selo. Prvo su me odvezli u Dalj u neki hangar, međutim tamo nije bilo mjesta, pa sam prevežen u Borovo Selo gde su nas malo ispeglali i onda su nas prevezli ponovo u Dalj kod tržnice. Tamo sam bio do 13.09. i onda je bila razmena u Adaševcima […]”
(Iz transkripta svedočenja Miše Balatinca)
Posle rata se vratio u Beli Manastir.
Hrvat iz Livna, stolar. Tokom rata je živeo u Vardarcu. U avgustu 1991. godinem, učestvovao je u odbrani sela, ali se povukao pred napadom snaga SAO SBZS, kako bi bio sa majkom i dve sestre koji su se do tada krili u podrumu komšijske kuće. Nekoliko dana kasnije, došli su pripadnici Milicije SAO SBZS i tražili mu da preda oružije.
„
[…] tražili su oružje koje sam imao. Ja sam rekao, nisam oružje nego od susjeda sam posudio pušku, karabin sa optikom, on je nedaleko stanovao, a Preradović Dalibor me vodio prema njemu da vidi gde je ta puška, kako, je li pucano iz nje i tako. Cijelo vrijeme me pištoljem udaro po leđima, guro me, psovo mi ustašku majku, govorio da će me zaklati, vamo, tamo. Pito me gde mi je brat, brat mi je bio u Osijeku, pa mi je govorio opet psuje majku ustašku, kaže „gde ti je brat, ima crnu krpu oko glave, jesi i ti tamo s njima bio“ i da bi došli kod Nikole Mucića. Nikola Mucić on je bio vlasnik te puške, on je sad pokojni, i da bi pušku iznio onda je Preradović Dalibor gledo i onda viče „udrite ga, majku mu ustašku, kaže, puco je iz nje i to puco ali nije očistio“. Rekao sam da nisam pucao, onda me prikovali na zid od susjedne kuće, razapeli me i moro sam šutiti što god da su govorili da bi to sve, tamo su oni pili kavu, dok su pili kavu ja sam moro stajati razapet na zid i onda je došo zvani Vekac Bertić, došao je sa „maricom“ da bi me on gurnuo u tu „maricu“. Bio sam u papučama, zapeo sam za prag, on me je toliko gurnuo da sam na drugu stranu udario glavom od pregradu tog vozila. Vozili su me u MUP Beli Manastir kao na ispitivanje […] Zoran Vukšić je imo bradu, šubaru, imo je pištolj, imo je ovaj nije pendrek, nego nešto, nekakav kabel debeli malo duži. Međutim jedan mi je reko da ustanem, pito me nešto Zoran ko sam ja i to, a Preradović Dalibor je vikao „ustaša, brat mu je u ustašama“, opet psuje majku ustašku, da bi, Žuća nije ništa odgovorio na to, Zoran, nego ovaj drugi je viko „ustani dok pričaš sa drugom“. Ja sam usto, u međuvremenu pozvali su me, zvali su me tamo na ispitivanje, dok sam ja krenuo tamo dobio sam udarac po desnom uhu. Od tog udarca nisam bio ni pri svjesti, o tome dalje ne znam ko me je po bubrezima, po zubima sam dobio, znam da me je Zoran udario po uhu, to sam video, toliko sam bio svestan. Da bi tamo otišao na ispitivanje, bila je, mislim da je to bio Mirko u kancelariji i nisam siguran, ženska osoba, da li je to bila Violeta, kako su je već zvali. Dali su mi papir da pišem ko je bio u odbrani sela, ko je to. U međuvremenu ja sam uspeo pobeći, ja sam pobegao […] Otišao sam u selo, nisu me više ni tražili, valjda, nemam pojma, otišao sam u selo i onda smo bili proganjani i pucano je za mnom bilo. Pa jedno vreme čak sam, video sam da nema života, nema novaca, moram se negde zaposliti, u tvornicu šećera kao sezonac, jel. Kada sam išao na posao, pucano je za mnom, ne znam ko, uglavnom pucano je za mnom i nije bilo života, morali smo napustiti Baranju
[…]”
(Iz transkripta svedočenja Spomenka Dalića)
Hrvat iz Osijeka. Tokom 1991. godine radio kao vozač u Domu zdravlja Beli Manastir. Dana 28.8.1991. godine, otišao je po kolegu Stjepana Jumića u Grabovac. U povratku su zaustavili pripadnici Milicije SAO SBZS na barikadi u Belom Manastiru. Odveden u policijsku stanicu u Belom Manastiru i zatvoren u prostoriji u podrumu:
„[…] bio sam vođen na ispitivanje gore, ne znam osoba koja me je ispitivala, mislim da je radila tamo. Bio sam ispitivan ko sam, šta sam, gde, vamo, tamo i skroz je bilo gde mi je oružje. To ja nisam uopšte ni imao, „ako kažeš di si oružje stavio, zakopo, pušćamo te“. Ja nisam imao i nisam mogao to, tamo sam onda dobijao batina na tom ispitivanju, udarci u glavu, glavu o zid i tako. Onda sam opet ajde dole polako, i onda sam bio ponovo prebačen dole u zatvor, a taj Zoran ili kako su ga zvali Poštar ja mislim, pošto ja osobu ne poznam od prije nikada, je li, on je znao dolaziti dole i tući nas, morali smo čak pjevati i neke pjesme. Ko nije pjevo dobijao je batina tako da ja ne znam tačno koje noći je isto došao i otvorio ćeliju i istuko nas sve redom […] Pa mene je to kad smo dobili batina to je ušao taj vjerovatno Poštar, je li, on je došao dole i viko je i to galamio i onda je otvarao, znači, ja sam ležao, znači leđima okrenut prema zidu odulaznih vrata bio sam zadnji. Zemljak je bio prvi i on je ušao unutra, znači udarao je sa ne znam čime i dobio sam ja isto batina kako sam ležao bočno […]”
(Iz transkripta svedočenja Željka Joneka)
Razmenjen je sa ostalim zatočenicima, 13.09.1991. godine u Adaševcima.
Hrvati iz Belog Manastira, otac i sin. Pavo je bio u Belom Manastiru. Krajem avgusta 1991. godine, pripadnici Milicije SAO SBZS su ih odveli iz kuće u podrum stanice milicije u Belom Manastiru gde su premlaćivani. Početkom septembra 1991. godine su premešteni prvo u Borovo Selo, a zatim u policijsku stanicu u Dalju, gde su ih tukli i primoravali da obavljaju fizičke poslove. Ubijeni su u policijskoj stanici u Dalju 21.9.1991. godine. Njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani 23.2.1998. godine u selu Ćelije.
Gizela Zemljak
Hrvatica iz Darde, penzionerka. Tokom rata je živela u Belom Manastiru sa mužem Pavom i sinom Vladimirom. U avgustu 1991. godine, telefonom im je prećeno da će doći četnici da ih zakolju. U istom periodu je koja se nalazila u istoj ulici kao i njena porodična kuća. Posle nekoliko dana su došli pripadnici Milicije SAO SBZS među kojima je bio i Zoran Vukšić:
„Zoran je izveo […] moga supruga na dvorište moje majke i počeo ga udarati kundakom. Na to je moj suprug viknuo «Ne udaraj me, ubij me». Onda sam začula pucanj, međutim kasnije sam ustanovila da su pucali u šupu, a htjelu su ga možda vjerovatno zaplašiti. Onda je Zoran tražio od moga supruga ključeva auta i vezali su. Suprug je bio vezanih ruku nazad na leđima i odvezli su ga. […] kad su mi odveli supruga tada je netko viknuo „Riđi“, „Što ćemo s malim kad ga nađemo“, on je odgovorio „Ubijte ga“[…] kasnije su pronašli i sina, koji je isto bio tamo na tavanu […] Ja sam ostala u tom paradajzu ili hrenu […] ležati drugi dan do deset ujutru […] Drugi dan kad sam došla k sebi oko deset sati prije podne vidjela sam da nikoga nema i onda sam otpuzala do mame jer hodati nisam mogla, ukočena sam bila […] Poslije tjedan dana otprilike, ne znam točno, možda deset dana na ulici sam vidjela oca Gorana Antića koji je bio najbolji prijatelj moga sina i taj je otac rekao kaže «Idite, u zatvoru su, ja sam posjetio moga sina i odnesite im čistu robu»[…] srela Vukšića i pitao je što trebam, rekla sam došla sam pitati za moje, «E kaže, ne mogu s njima razgovarati, on će im predati čistu robu, ali kaže, čokolada ne može», pitala sam zašto, kaže «Zato što stari Zemljak nema više dobre zube» […] Onda sam srela nekog drugoga, […] i taj drugi je rekao, kaže «Nemojte više dolaziti, oni nisu tu, oni su na drugom mjestu», a pitala sam gdje, kaže «neka ne pitam jer ću i ja nestati kao » […]”
(Iz transkripta svedočenja Gizele Zemljak)
Hrvat iz sela Kozarac u Baranji, poljoprivredni mehaničar. Krajem avgusta 1991. godine, na dan napada na Kozarac, bio u porodičnoj kući kada je čuo da neko viče da će baciti bombu u kuću ukoliko ne izađe napolje. Kada je izašao, Zoran Vukšić mu je tražio oružje koje nije imao, a zatim mu je iz pištolja pucao u noge:
„[…] odjedanput je neko u dvorištu zavikao da izađem napolje, „izlazite napolje, izlazite napolje“ i ja sam se primirio i šutio i nisam hteo izaći. Međutim, onda je vikao da će baciti bombu. Na to sam ja odlučio da izađem napolje u dvorište. Jedan koji se već nalazio u tom vremenu u dvorištu iza jedne kruške je tako stao, pa je krenuo prema meni. […] taj me je par puta udario kundakom i tražili su oružje od mene, mada ja nisam imao ništa. Na to sam video da ulazi kroz kapiju, […] Zoran Vukšić i krenuo je prema meni […] Kada je došao na svojih dva, tri metra, iz džepa je izvadio pištolj i viknuo, „gde ti je oružje“, ja rekoh, „nemam oružja“, on je opalio i pogodio me u noge. Na to sam ja pao dole i pogledao sam onako prema njemu, rekoh „šta sam ti ja skrivio, čoveče, božiji“. Pištolj mi je bio uperen u glavu. U jednom trenutku on je samo spremio pištolj, okrenuo se i obadvojica su izašli iz dvorišta i ja sam ostao u dvorištu […]
[…] Posle ranjavanja kada su oni išli, onda su hteli, da bi došao u Osijek u bolnicu, međutim, kako smo išli, tu su nas iza Kozarca prema Mitrovu, […] opet uhvatili uniformisani. Tu je bio jedan iz Kneževih vinograda […] on nas je isterao iz auta. Pošto ja nisam mogao se kretati, rekao je, vikao je da će pucati, ovo, ono, „izlazi, izlazi“, ovaj mu je drugi što me je vozio, rekao Petar Tomić da ne mogu, da sam u obadve ranjen noge. E onda […] su nas proveli u Kneževe vinograde, tamo u njihov štab. Iz štaba […] su me odvezli u ambulantu. Tamo su mi previli noge […] Ja sam rekao za Osijek i onda su me oni prebacili za Osijek i tako sam završio u osiječkoj bolnici […]”
(Iz transkripta svedoćenja Josipa Vida)
Od posledica ranjavanja, i danas mu je otežano kretanje. Posle rata je ostao da živi u Kozarcu.
Hrvat iz Belog Manastira. Dana 10.10.1991. godine, njega i njegovu suprugu Anu su srpski vojnici odveli iz kuće na pustaru zvanu Sudaraš, a zatim ih postrojili i pucali na njih iz pištolja. Njegovo telo je pronađeno isto veče i pokopano na groblju u Belom Manastiru. Njegovi posmrtni ostaci su ekshumirani 3.11.1999. godine. Identifikovani su u Kliničkom zavodu za patologiju na osnovu anatomskih osobina skeleta, statusa zuba i odeće, posle čega su predati porodici.
Ana Barić
Hrvatica iz Osijeka, penzionerka. Tokom rata je živela u Belom Manastiru sa mužem Adamom. Dana 10.10.1991. godine pripadnici milicije SAO SBZS su im došli u kuću i naredili da krenu sa njima. Odvedeni su na pustaru Sudaraš gde su vojnici pucali na njih:
„[…] Pa smo išli ispod podvožnjaka, pa skrenuli ljevo u njivu i ja sam vidjela tamo iz daljnjega da stoji tamo neki tamni auto i jedan čovjek u bjelom odjelu, jedna ruka bila povezana. Kad smo stigli do tamo rekli su nam nek izađemo iz džipa. Mi smo izašli a taj Zoran Vukšić pokazivo je kuda da stanemo. Ja i moj suprug smo stali, a on viče samo «još natrag, natrag, još nazad» i mi smo još par koraka napravili natrag, nazad i ja pogledam iza sebe vidim duboki jarak ali je prazan bio, znači nema nikoga za identifikaciju i okrenem se opet prema njemu i on pita moga supruga kaže „Stari gde ti je sin“, kaže moj muž „Ne znam“, još jedanput „Stari gde ti je sin“, moj muž opet kaže „Ne znam“ i on ispuca, pukne sa pištoljom, i moj suprug se ruši, a on je bio srčani bolesnik i jedanput je puknulo pa još jedanput i kako se ruši, a ja sam se okretala da mu pomognem, ja sam mislila da sa ćorcima pucaju, da nas plaše samo. I kako sam se ja okrenula da ga dižem tako meni kroz vrat prostreli vruće proljeti jedanput i samo sam viknula «Joj», još jedanput proleti kroz rame i opet sam viknula «Joj» i više onda nisam znala ništa šta se posle dešavalo […]
[…] Kad sam došla k sebi odmah mi palo na pamet šta se desilo ali nisam smjela ni oči otvoriti da još nisu tu pa će nas ubiti do kraja. I probam si onako ruke su bile nameštene na butine i pritisnem si nogu i osjećam noge, tad mislim pa moram se dignut pa makar me ubili, ne mogu tu ostati, sva sam bila mokra od krvi, curilo iz vrata, iz ramena i digla sam se i vidim suprug leži pored mene, ja njemu vičem „Adame, Adame“, pa ga drmam, pa „Adame, jesi li živ“, a on ništa, mili bože šta ću sad raditi i niti je dan bio, pa sam se počela penjati iz kanala pa više nazad nego napred da vidim da li ima još koga […]”
(Iz transkripta svedočenja Ane Barić)
Krenula je ka Belom Manastiru gde je zatražila pomoć od dva prolaznika koji su je odveli do ambulante gde joj je ukazana medicinska pomoć. Ubrzo ju je hitna pomoć odvezla u bolnicu u Sombor, gde je bila narednih 20 dana, posle čega ju je sestra odvela u Mađarsku. U Beli Manastir se vratila 1999. godine.
Hrvati iz Karanca. Vinko se bavio stočarstvom, Ante je radio kao mehaničar, dok je Ivan bio radnik u šećerani. Dana 17.10.1991. godine su po naredbi dvojice policajaca SAO SBZS-a su otišli u policijsku stanicu da daju izjavu. Osam dana kasnije, 25.11.1991. godine, njihova tela su pronađena na napuštenom salašu Karaševo, gde je identifikaciju izvršio kriminalistički tehničar tokom uviđaja. Komunalna služba ih je pokopala na groblju u Belom Manastiru. Tela su kasnije ekshumirana i obavljena je obdukcija kojom je utvrđeno da su ubijeni iz lovačke puške.
Anđa Čičak
Hrvatica iz Garevice kod Modriče, penzionerka. Godine 1991, živela je u selu Karanac,. Dana 17.10.1991. godine je sa snajom Jadrankom krenula kod jetrve na kafu. Ubrzo ih je njen sin Ivan, Jadrankin, suprug, pozvao da se vrate kući jer su došli policajci Zoran Vukšić, Žućo i Zoran Madžarac i rekli da se Vinko i njegova tri sina Ante, Ivan i Mate jave u stanicu policije kasnije popodne:
„[…] I kada je bilo naveče, mi smo čekali, čekali, nisu došli. […] Tako da smo mi njih tražili i tražili […] I kada smo tražili, gde god pitamo, kaže, nemojte pitati, ne zna se ništa, biće kao još gore, ne pitajte, ni tražite ih. […] I kada je bilo 25.11., ondak je došla ta snaja moja i rekla je meni da su iz štaba poručili da ja i moja snaja, ova Jadranka i unuk i dever i njegova obitelj da napuštamo Baranju, da nas teraju iz kuće. […] Ja nisam imala pasoš taj zvani prijašnji, mali je bio na tatinom pasošu, Marin, on isto nije imao, samo je Jadranka imala i dever
[…] A u to je jedan naš rođak došao i rekao, svi idu pasoše praviti u policiju. […] Ujutru je došao kod nas i odvezao nas je u Beli Manastir, tamo u policiju i tamo smo mi čekali […] U tom je dever otišao […] njega su poslali u Karanac […] da donese iz štaba zašto nas teraju […] u tom je moj dever otišao u Karanac, Tomo Čičak za tu potvrdu i oni su rekli u štabu, kaže, kada je on došao, kaže, nije sada za potvrdu i za to, kaže, nađeni su na Sudarašu, pokojni, kaže, treba ih sahraniti, pa ondak ka njima. […] Doktorica je došla, meni dala injekciju i ja više ništa nisam znala, do sutradan […] Ja nisam znala šta se dešava, ja sam i u Mađarsku došla, ja nisam bila svesna šta je se desilo. […] ja sada eto još uvek živim i mučim se […]”
(Iz transkripta svedočenja Anđe Čičak)
Posle rata vratila se u Karanac.
Hrvat iz Kozarca, vozač. Dana Ubili su ga pripadnici Milicije SAO SBZS, 28.8.1991. godine, u njegovoj porodičnoj kući. Dva ili tri dana kasnije, telo je predato porodici koja ga je sahranila u Kozarcu.
Eva Malek
Hrvatica iz Kozarca, domaćica. Rano ujutru 28.8.1991. godine, ona i njen muž Ivo Malek čuli su pucnjavu i videli kako se snage SAO SBZS približavaju njihovoj kući. Tada se sakrila u baštu kod komšije, dok je njen muž obio da napusti kuću. Kada je pucnjava prestala, čula je od komšija i okupljenih meštana da joj je muž ubijen i da mu je telo negde odvezeno:
„[…] On kaže ne ide i on je svoju kafu popio i neće ići i gleda kroz prozor iz kuhinje ovamo. Rekoh, “Ivo, hodi“. Ja sam par puta njemu rekla, „hajde, idemo da se negde sakrijemo“, a on neće. Ja sam uzela svoj džemper i pobegla sam u vrt i ono tamo, nisam znala kuda, nego sam otišla kod drugog suseda, bile su neke metlje, kao korov visoke, tu sam se ja bacila dole, jer je pucnjava bila sa svih strana, iz ove ulice, iz druge ulice, to je sve tutnjalo. […] Kada je pucnjava prestala, ja sam malo digla glavu, onako provirila sam, ali sam bila jako ono, bojala sam se jako i ja opazim jedno vojno lice, malo dalje od mene i imao je ono metke sve oko vrata znate, a tu je imao traku, onako blond je bio mladić i tu je imao malu bradu. Ja kada sam njega videla, ja sam se ugnjurila unutra i ja posle nisam mrdnula van, ja sam se jako bojala i ja sam tu stajala valjda unutra, da li sam ja u nesvest pala, šta je bilo, ne znam, ja sam se negde, došla sam van iz tog grma negde oko dva sata, […] Kada sam ja došla preko vrta u kuću, stajala je skupina ljudi pred kućom, već su mog muža odvezli u Manastir, ne znam u mrtvačnicu ili u Dom zdravlja, znate i onda su mi rekli, taj i taj ga odvezao, kaže, «Ivo ti je ubijen». I ja, evo, ne znam šta je posle bilo s menom […]”
(Iz transkripta svedočenja Eve Malek)
Posle rata je otišla da živi u Osijek.
Za zločine počinjene u Belom Manastiru Županijski sud u Osijeku je teretio Zorana Vukšića, Slobodana Strigića, Branka Hrnjaka i Velimira Bertića. Na osnovu Sporazuma o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, Državno tužilaštvo Hrvatske ustupilo je 2008. godine ovaj predmet Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije. Pripadnici jedinice za posebne namene iz sastava milicijskih snaga SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, Zoran Vukšić, Slobodan Strigić, Branko Hrnjak, i Velimir Bertić su pred Višim sudom u Beogradu 2012. godine osuđeni na višegodišnje kazne zatvora. U junu 2013. godine, Apelacioni sud u Beogradu je ukinuo prvostepenu presudu u odnosu na optužene Zorana Vukšića, Slobodana Strigića i Branka Hrnjaka. Potvrđena je presuda Velimiru Bertiću, koji je osuđen na godinu i šest meseci zatvora.
Oslobađajaća presuda je ukinuta, pa su 2016. u ponovljenom postupku pravosnažno osuđeni: Zoran Vukušić na 20, Slobodana Strigića na 10 i Branka Hrnjaka na pet godina zatvora.
Pred Vrhovnim sudom Republike Hrvatske, za zločine počinjene na teritoriji Belog Manastira osuđen je i pripadnik TO SAO Krajina, Petar Mamula, na tri i po godine zatvora.
Srbin iz sela Zrmaja u opštini Gračac. Vojnici HV-a su ga tokom akcije „čišćenja terena“ uhvatili i vezali za drvo, kako bi im priznao gde
Srbin iz Golubića, pripadnik seoske straže u okviru VRK. Bio je u dvorištu kuće u kojoj je živeo sa roditeljima i kuvao kafu, kada su
Srbin iz Vrbnika. Sa suprugom Veselom Damjanić, sinom Rajkom i sestrom Anđelijom 6.8.1995. godine sedeo je u dvorištu porodične kuće. Dvojica vojnika HV došla su
Srbin iz sela Kijane u opštini Gračac. U vreme napada na selo imao je 65 godina i jedan je od meštana koji nisu napustili Kijane
Srbi iz Polače. Ubijeni su u izbegličkoj koloni kod sela Kovčić, kada su vojnici HV presreli kolonu i počeli da pucaju. Nikola Dragičević je umro
Jedan deo meštana sela Gošić u opštini Kistanje se od početka operacije „Oluja“ krio u obližnjoj šumi. Oko četiri sata popodne 27.8.1995. godine, u Gošić
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava