Grad Vukovar bio je predmet napada Jugoslovenske narodne armije (JNA) od avgusta do novembra 1991. godine. Tokom tromesečne opsade grad je većim delom uništen granatiranjem JNA, a na stotine ljudi je poginulo. Kad su srpske snage zauzele grad, ubijeno je još nekoliko stotina nesrba. Većina preostalih nesrpskih stanovnika ovog grada prognana je u roku od nekoliko dana nakon pada Vukovara.

Tokom poslednjih dana opsade, nekoliko stotina ljudi potražilo je utočište u vukovarskoj bolnici u nadi da će biti evakuisano u prisustvu međunarodnih posmatrača. Zagrebački sporazum sklopljen 18.11.1991. godine predviđao je takvu evakuaciju; međutim, ujutru 20. 11.1991. godine, vojnici JNA izvršili su trijažu u vukovarskoj bolnici i izabrana lica ukrcali u autobuse.

Većina izabranih lica bili su ratni zarobljenici. Prvo su transportovani do kasarne JNA u Vukovaru. Odatle je grupa od petnaestak zarobljenika, među kojima je bio i Rudolf Vilhelm, vraćena nazad u bolnicu, gde ih je major Veselin Šljivančanin ispitivao, a zatim neke vratio u autobuse a neke pridružio grupi žena i dece za evakuaciju.

Zarobljenici su iz kasarne prebačeni na farmu svinja na Ovčari, gde su iskrcani iz autobusa i držani u hangaru. Svi iz autobusa, izuzev četiri dezertera iz JNA, među kojima je bio Hajdar Dodaj, morali su da prođu kroz špalir. Oni su jednom oficiru JNA rekli da su oni vojnici JNA koji su bili u zatvoru u Vukovaru. Skoro svi zarobljenici su, pri izlasku iz autobusa, prisiljeni da prođu kroz špalir od oko 30 srpskih vojnika koji su ih okrutno tukli raznim predmetima, uključujući drvene štapove, kundake, motke, lance i štake, i pritom ih vređali.

U hangaru, zarobljenici su morali da se naslone na zid, s podignutim rukama i raširenim nogama. Vojnici su neke zarobljenike udarali gvozdenim šipkama i kundacima i šutirali. Dragutin Berghofer je video kako nekoliko vojnika kundacima, gvozdenim šipkama, motkama, lancima i policijskim pendrecima tuče Sinišu Glavaševića, novinara Radio Vukovara. Emil Čakalić je video kada su petorica ili šestorica vojnika tukla Damajna Samardžića. Svedok P-31 je video kako vojnici udaraju Čemana Saitija, skaču mu po stomaku i leđima i lupaju mu glavu o betonski pod. Svedok P-11 i Vladimir Dada Đukić, koji je bio ranjen u obe noge, tučeni su na ulazu u hangar Đukićevim štakama. Martin Došen, muž Ljubice Došen, iz bolnice je dovezen kamionom, jer je bio paralizovan.

Vojnici su u toku poslepodneva izveli iz hangara najmanje sedam zarobljenika, Dragutina Berghofera, Emila Čakalića, Vladu Dudaša, Miroslava Perkovića, Vilima Karlovića, Svedoka P-11 i svedoka P-31 i odveli ih prvo u zgradu „Modateksa“, a sutradan u skladište „Veleprometa“. Kasnije istog dana, u grupi zarobljenika su prebačeni u KPD Sremska Mitrovica.

Milan Grejza i Damir Jurela su kao ranjenici odvedeni iz vukovarske bolnice, prvo u kasarnu JNA, a zatim na poljoprivredno dobro Ovčara, gde su ubijeni.

Dok su zarobljenici zlostavljani u hangaru, vozaču bagera je bilo naređeno da iskopa rupu 10 metara dugačku, tri metra široku i dva metra duboku.

U noći između 20. i 21.11.1991. godine, pripadnici 80. mtbr JNA su se po naredbi povukli sa položaja obezbeđivanja hangara. Posle 21 časa, pripadnici TO i paravojnih jedinica odvodili su zarobljenike u grupama od 10 do 20 na lokaciju Grabovo gde je bila iskopana velika jama. Ispred jame pogubljena su najmanje 194 zarobljenika. Ubijanje je trajalo je do kasno posle ponoći. Tela su potom pokrivena zemljom.

Jovan Dulović je u jesen 1991. godine, kao izveštač „Politike ekspres“, boravio u Vukovaru, u kući porodice Pajić.

Iz masovne grobnice su u avgustu i septembru 1996. godine ekshumirani posmrtni ostaci 198 muškaraca i dve žene, starosti od 16 do 72 godine. Identifikovani su posmrtni ostaci 192 osobe, 93 klasičnom metodom i 99 putem analize DNK. Skoro svi identifikovani bili su hrvatske nacionalnosti.