Svedok S-4
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Menu
Dana 7.6.1992. godine, Milan Lukić, rezervni policajac i vođa paravojne grupe „Beli orlovi“/ „Osvetnici“, sa još dvojicom neidentifikovana muškarca, uhapsio je sedam muslimanska civila. Prvo su ih odveli u kuću u blizini hotela „Bikavac“, pa u hotel „Vilina vlas“, koji je bio glavni štav Lukićeve paravojne grupe. Odatle su ih odvezli do Sasa, skrenuvši ka Višegradskoj Župi, rekavši im da ih vode na razmenu.
Po izlasku iz kola, muslimanskim muškarcima naređeno je da krenu preko obližnje poljane, ka obali Drine, koja se nalazila oko 100m dalje. U njih su bile uprete puške i prećeno im je ubistvom ukoliko pokušaju da pobegnu. Nakon kratke rasprave između Lukića i dvojice naoružanih o načinu na koji će ih streljati, na sedmoricu Muslimana otvorena je vatra.
VG-079 je to posmatrao sa druge strane reke. Posle inicijalne paljbe, ponovo su zapucali u vodu nakon što su primetili jednog živog, a nakon toga otišli.
Tog dana su ubijeni Hasan Mutapčić, Hasan Kustura, Amir Kurtalić, Meho i Ekrem Džafić. Preživeli su samo VG-032 i VG-014.
Fabrika nameštaja „Varda“ nalazila se na obali Drine u Dušču, južno od Višegrada. Dana 10.6.1992. godine ili približno tog datuma, otprilike u 11:00 ili 11:30 sati, Milan Lukić je došao u fabriku u crvenom Pasatu. Sa jednim ili više naoružanih muškaraca je izveo iz fabrike Ramiza Karamana, Ahmeta Kasapovića i supruga Svedokinje VG-042. Oni su kolima odvezeni u nepoznatom pravcu i od tada im se gubi trag.
Kasnije istog dana, Lukić se vratio u fabriku i izveo još sedmoricu radnika. Oni su odvedeni do obale Drine i zatim streljani. Svedok VG-017 se krio u blizini i posmatrao ovaj događaj. Istog dana, neka tela je odnela reka pošto je puštena voda na brani. Sedmorica radnika koji su tog dana ubijeni su Nusret Aljošević, Nedžad Bektaš, Mušan Čančar, Ibrašim Memišević, Hamed Osmanagić, Lutve Tvrtković i Sabahudin Velagić.
Mujesira Memišević iz Dušče je sutradan pronašla telo svog supruga Ibrašima kojeg je i sahranila.
Svedočila je pred Sudom BiH u predmetu „Krsmanović Oliver“. Dana 10.6.1992. godine ili približno tog datuma čula je pucnjavu dok je bila u svojoj kući udaljenoj otprlike 100 metara od fabrike. Videla je kako Milan Lukić, Rade Stefanović i Oliver Krsmanović izvode iz „Varde“ petoricu radnika, uključujući njenog muža. Svedokinjina deca su dozivala svog oca kada je ispucan jedan rafal po njima. Kod kapije fabrike, izvedeni radnici su na jednu bluzu stavljali svoje dokumente i ličnu imovinu. Potom su odvedeni na obalu Drine. Nakon toga je čula pucanj i rafal pojedinačno.
Sutradan je zajedno sa još jednom ženom tražila tela ubijenih na obali. Odmah ispod fabrike je našla zakačeno telo Sabahudina Velagića, Nusreta Aljuševića i Mušana Čančara. Ispod kapije „Varda“ videla je u vodi još tela, među njima i telo svoga supruga. Na njegovom telu nije bilo drugih povreda osim prostrelne rane u predelu prsa.
Svedočila je u predmetu „Savić Momir“ pred sudom BiH 24.9.2008. godine.
Bosanska Muslimanka iz Dušće. Godine 1992. imala je 16 godina. Živela je sa ocem, majkom i bratom, u istoj zgradi sa Dana 13.6.1992. godine su ih pripadnici srpskih snaga isterali iz stanova.
„
***
Živjela sam u Dušcu sa ocom, majkom i bratom. […] bio je znači (i) dedo, nana, […] Delija Nezir, Delija Ajkuna, Delija Suada […] Delija Omer, Delija Šemsa, njena djeca Delija Emil, Selvedin.
***
Mi smo istjerani, znači nama su ušli u stan i rekli da moramo izaći da moramo svi ići odatle.
***
Ne znamo mi gdje polazimo. Oni nas znaci istjeraju i idemo znači ide kolona, puno je ljudi koje su oni još našli po šumama, gdje po svojim stanovima, po kućama. I do, dolazimo do jednog mjesta gdje oni nas zaustavljaju.
***
Mi smo kad smo izašli niz taj podzid smo sišli da idemo kao da zaobiđemo, da izbjegnemo da se ko, kao negdje sakrijemo da nešto međutim, vidjeli su nas nismo mogli.
***
Vode nas znači prema centru grada.
***
Jeste, otac je njega cijelo vrijeme ustvari Goran je njemu rekao kao šta ste cekali, trebali ste, trebao si da se skloniš negdje prije s djecom i kao stradaće svo muškinje. Žene će kao pustiti. I otac je njega molio kao evo mene, kao radite od mene što god hoćete ali nemojte mi dijete dirati, brata.
***
On je reko kao da, da će on dati sve od sebe ako mogne da, amidžica ovog, od amidže sina i brata da on skloni.
***
Oni su nas doveli u Biro za zapošljavanje, tu su […] Tu su nas zaustavili i tu odvajaju muškinje.
***
Isto neki ljudi isto uniformisani su svi koji su ja lično i, i onda sam rekla znači ne poznajem ih.
***
Delija Nezir[…] Ima Delija Omer […] Ima Selvedin Delija.
***
Oni kad su odvajali muškinje znači odvojili su i oca i dedu i, i, i poveli su brata i ovog rođaka, i njih su isto odvojili, međutim Goran je rekao da će on, ja ću ovu dvojicu momaka na saslušanje.
***
Nuhanovic Uzeir je isto živio u istoj zgradi gdje smo i mi.
***
Demir Osmo je živio možda par kuća dalje od nas,
***
Jesu, njih su odvojili i njih su vratili nazad istim putem kojim smo mi
došli.
***
Znaci za, zapa, čuli smo da su zapaljeni u štali. Štala se nalazi znači prije Dušča, izmedu Dušča i centra. U vlasništvu je Ajke, ne znam tačno prezime čini mi se Balić, ali nisam sigurna. I eto, od, oca nismo još nikad pronašli, dedo je identifikovan.
***
“
Ona je sa ostatkom svoje porodice odvedena do Višegrada, a sutradan u Olovo.
Svedočio je u predmetu „Savić Momir“ pred sudom BiH 24.9.2008. godine.
Bosanski Musliman iz Dušća. Živeo je sa roditeljima,sestrom Sabinom u istoj zgradi sa svojom širom porodicom. U junu 1992. godine bio je petnaestogodišnjak. Svedoči da su 13.6.1992. godine isterani iz svojih stanaova.
„
***
[…] mi smo taj dan bili ono u stanu tako da eto, da je, da su oni počeli da čiste to naselje.
***
I tako da smo onaj sakupljali su svo to stanovništvo što je bilo na jedno određeno mjesto. I kad su nas skupili tu sve onaj krenuli smo putem prema gradu.
***
Mi smo bili izašli iz stana i pošli tako da su nas neki stražari iz, iz te firme tuj „Varda“ što je bila onaj usmjerili da idemo prema tome mjestu gdje se već bilo okupljenih ljudi.
***
Ma možda nekih 50-tak ali je uvijek pristizalo još uvijek ono ljudi tako da ono mi nismo sačekali sve ono kad su okupili određeni.
***
jeste bio mi je, bili smo ja, mama, sestra, dedo, nana.
***
Bila je tetka, nana, dedo, bila je ova jedna …, Delija Šemsa sa svoja dva sina Delija Emil i Delija Selvedin.
***
Pa kad smo bili na toj izvjesnoj što se zvala ko pruga gdje su nas sviju tu iskupili, onda su rekli onaj kao da pođemo prema gradu.
***
Pa cijelo vrijeme je otac bio pored mene i obraćo se jednom vojniku u putu prema gradu kad su nas vodili išo je jedan vojnik pored nas cijelo vrijeme.
***
Pa otac ga je molio eto da, da, da eto da nas spasi. Najviše je ono govorio eto da, da, da vidi da nas ne bi onaj […] ne bi ubili, ja, da, da ne bi, da njega on kaže, ne znam šta ste ono do sad to čekali, ono. Ja vam ne mogu ništa pomoći, tako da je…
***
Jesu, mi smo možda negdje bili na oko sredine kolone, nismo bili ni prvi ni poslednji ono […]
***
Pa dolazimo pred sami ulaz u Višegradu. Pored Biroa za zapošljavanje, pored zgrade
***
Kad je neko, neko rekao da se zaustavi ta kolona da stane.
***
I tad je neko došao ja stvarno ne znam ko, sa ne, s autom „Niva“ auto, ne znam ni ko je, ni kako izgleda, stvarno […] tad je, tad su rekli da se odvoji muškinje, tad su onaj odvojili u mene.
***
Pa jeste, odvojen je u mene otac i dedo. Znaci Delija Ahmet i Delija Nezir […] Tada su bili odvojili i mene i rođaka Deliju Selvedina.
***
Oni su i nas odvojili onaj da, da, da i nas vrate s tom istom kolonom muškinja što je kao. E tad je ustao taj Goran i rekao onaj, uzeo nas za ruke i stavio iza leđa i rekao ono kao ja ovu dvojicu momaka vodim u MUP da ih saslušam.
***
mene otac je pi, pitao njih da li može priči da se, da priđe, da poljubi nas ovo – ono. Nije, samo su mu eto dozvolili da pride mene da poljubi i nisu dali dalje da nikoga ono. […] oca sam poljubio i to je to.
***
A njih su vratili. […] Tom istom, istim putem odakle smo mi došli.
***
Jesam onaj, mi smo još, uvijek nisu nama dali dalje da nastavimo nego smo tu još uvijek ostali, i gledali smo sve putem eto kako su ih vodili, kako su vraćali tom istom ulicom odakle smo mi došli.
“
On i Selvedin su držani neko vreme na tom mestu, a potom sa ostatkom kolone odvedeni u Višegrad, a sutradan u Olovo sa ostatkom svoje porodice.
Svedočila je u predmetu „Savić Momir“ pred sudom BiH 24.9.2008. godine.
Bosanska Muslimanka iz Dušče. Živela je u istoj zgradi sa roditeljima, tri brata i njihovim porodicama.
„
***
Meni se ruke uvijek tresu kad se spomene 13-ti datum.
***
[…] između pola osam i pola devet u tom periodu čuje se u daljini prvo negdje pucnjava. Mi smo u kući, i djeca i otac mi i majka i snahe svi smo unutra. Sad ne znaš ni kud bi, ni šta, niti unutra da budeš niti šta čuješ i galama narod se čuje, čuje se u daljini pucnjava, ali sve se kao i bliže moje zgrade čuju pucnjevi. Silazimo i ispod te zgrade gdje sam ja živjela postoji jedan podzid možda visine dva, dva i po metra.
***
Sem nas iz te zgrade bio je još ovaj, naš prvi komšija do mojih vrata što je stanovao Uzeir Nuhanović, njegova žena Hasnija, njegova kćerka Lejla i pastorka mu Mujesira i, Iković.
***
Došli smo do pored te kuće, onda već iz tog dvorišta izlazimo dole na samo raskršce toga puta, dolaze maskirani vraćaju nas gore prema pred zgradu našu. Već gore u tom dijelu gdje je pruga ima naroda dosta našeg. Priključuju nas toj koloni polako nas sad.
***
Pa bilo nas je tad odma možda više i od 50, 70 sigurno odma tu.
***
usmjeravaju nas da idemo tim putem kud je pruga bila. I idemo sad iznad fabrike namještaja, kroz naselje čitavo vrijeme tuda idemo.
***
[…] i još su tuj ovoga dole su ovaj u blizini nas su ovaj naišo je onaj Osmo Demir. […] I on je bio tu.
***
Bio, ovaj, tako pošto moj brat kog danas nema, on je često lovio ribu s tim Goranom. Pa tako ga ono iz viđenja i poznajem i znam da se zove Goran. I išli smo i vec dolazimo možda više od pola puta smo mi prema gradu prošli iznad jedne kuća je vec bila od neke Tijane Krsmanović. Vec dolazimo na jedan dio gdje nema ni kuća niti šta kao neka stijena, kula gore ima i to, i u mene brat govori joj Gorane pusti nas bolan da spasimo se i djeca i to, kaže, ma ja bi vas pustio ali kaže ubiće i mene i vas. Necete kaže ni 10 metara pucaće odma na vas. Tako smo i šutili i dalje išli i ono samo smo molili i svi mi i majka mi i ja i sve i on samo nas nemojte ubiti, samo djecu ovo, u strahu ne znaš više ni šta ga moliš.
***
Vode nas u pravcu grada. […] Tuj smo najedamput stali. Ali dok smo mi išli neka bijela „Niva“ je često prolazila tu kolonu prema Dušću iz grada i vračala se. Onda kad smo došli poslije onaj, tu smo stajali, dobro se sjećam u mene otac i brat su isto bili, otac je sjeo ovako na onaj trotoar, pošto on već je čovjek bio i u godinama, nije on bio mlad čovjek. Sad ovaj Goran tu stoji i mi njega molimo, dolazi taj niži, što ja tad, ja tad nisam znala tek sam onda posle toga saznala da je on Goranov brat govori.
***
Dolazi i on ti kao prvo odvaja, počinje da odvaja muškarce. Normalno u tom momentu nastaje panika, svi mi plačemo, svi smo mi i placeš i jednostavno si i bez glasa i ne znam. Taj momenat ne mogu opisat kako sam se osjećala. U tebi je strah, bojiš se za vlastiti život, a vidiš uzima ti najmilije odvaja. Hoće da uzme djecu, ta djeca od braće moje dvojice obadvojica, jedan je ‘77. jedan je ‘76. znaci mogli su imati 13, 14 godina. To su djeca. E Goran je tada mislim ja to ne mogu nikad zaboravit isto ko što ne mogu zaboraviti ni ove ružne stvari i dok ga vidim ja bi mu sad ipak posle svega rekla hvala, bez obzira šta se desilo. On je […] njemu reko ovu djecu mi ostavi ja him znam oca, nemoj hi di, ne diraj hi i gurno je djecu sebi iza leđa. Stvarno, to, ja da ga vidim bi mu se zahvalila jer ta djeca su ostala živa. […] ono bratu mi govori, bratu da ustadne, Uzeiru Nuhanovicu, jedan dečko bio je oženjen eto, ovaj, možda svojih je imo 30, 35 godina Midhat Nuhanović, Osmo Demir, sve u hajd ustani, ustani, ustani. Sad mom ocu govori ustani, viče on što ja, kaže šta cu ti ja kaže ja sam star ne mogu ni radit. Možeš, možeš kaže za razmjene. […] Kad se vratio oni su pokupljeni i odvedeni, i od tog momenta nikad, ništa nismo znali za njih, raspitivali smo godinama, godinama.
***
Jest, njih odvajaju i sad odvode ta „Niva“ je produžila dalje prema naselju Dušće. Oni se vracaju tim putem kojim smo mi došli i mi smo sad stali, gledamo, moj idu i već kad su uz onu stranu u mene brat diže ruke ovako. Čuvajte mi djecu. I tad su ih odveli ništa više za njih nismo znali. Raznih priča u toku rata čuli, te ubili hi ovde, te zapalili, te odveli na branu ovako, nema kakvih informacija nismo dobijali.
***
[…] i godina da je prošla DNK nalaz je odma pokazao da je to moj otac. Za brata još, pošto su te kosti gorele i to nisu velike kosti, valjda je to izgorilo tako da sam brala svojim rukama ovako male komade i ovako, ono maltene dolazilo mi je da ljubim svaku koščicu da li je od mog oca ili brata. I onda su nas zvali da je potvrđeno evo sad prije su nas zvali da, da ćemo moći oca, za brata mi još nije pokazo DNK nalaz jer su puno izgorile kosti, ne može još da se utvrdi. A za oca je pokazano i najvjerovatnije u ovih desetak dana, 15 moći ćemo preuzeti te dvije – tri kosti koliko ima da možemo zakopati.
***
„
Sa ostalima je odvedena u centar Višegrada, a sutradan u Olovo. Primorani su da svu svoju imovinu prepišu Republici Srpskoj.
U jutarnjim satima 14.6.1992. godine, otprilike 100-150 bosanskih Muslimana sa okolnog područja Bosanske Jagodine, ukrcano je na konvoj od dva autobusa i jednog kamiona, koji je krenuo ka Višegradu. Kod Hotela „Višegrad“ su im se pridružila još tri autobusa i dva kamiona.
Na Išević Brdu konvoj su opkolili naoružani vojnici u maskirnim uniformama, koji su rekli da mladići ne mogu da nastave dalje i da se moraju vratiti. Policajci SJB Višegrad koji su obezbeđivali konvoj su im rekli da ne brinu i da se vraćaju zbog razmene zarobljenika. Stoga je oko 49 muškaraca, bosanskih Muslimana, odvojeno i ostavljeno u autobusima, dok su žene, deca i nekoliko starijih muškaraca peške krenuli ka Olovu.
Izdvojeni muškarci su noć proveli u autobusu parkiranom ispred stanice policije u Sokolcu. Sutradan su odvedeni do fabrike „Sladara“ u Rogatici. Naređeno im je da predaju svoje isprave i dragocenosti, a potom su im ruke vezane žicom. Autobus je stigao do mesta u šumi zvanog Paklenik, na granici opština Sokolac i Rogatica.
Zaustavio se kod zaravni u blizini brda, gde su izdvojeni muškarci primorani da pevaju pesmu „Od Topole pa do Ravne Gore“, a zatim pognute glave, dva po dva, krenu šumskim putem. Otprilike 200 metara dalje, zaustavljeni su, a oko devet vojnika se postrojilo oko jednog žbuna.
Prvoj desetorici bosanskih Muslimana naređeno je da krenu ka postrojenim vojnicima, kada je Predrag Milisavljević na njih otvorio vatru. Pogođeni, oni su pali u jamu koja se nalazila u unutar tog žbuna. Dok su postrojavali drugu grupu muškaraca, Ferid Spahić, koji je bio poslednji u redu, je pobegao. Sa sigurnošću se može reći da je on jedini preživeli.
U avgustu i septembru 2000. godine, iz jame Paklenik ekshumirana su 73 muška tela. Između 45 i 50 se povezuje sa ovim streljanjem.
Pred MKTJ je za streljanje na Drini, kod farbike „Varda“ pored drugih zločina, osuđen Milan Lukić, pripadnik rezervnog sastava policije, i vođa grupe koju su nazivali „Osvetnici“ ili „Beli Orlovi“, na doživotni zatvor.
Za streljanje na Drini, pred drugih zločina, osuđen je Mitar Vasiljević, pripadnik grupe Milana Lukića, na 15 godina zatvora.
Za streljanje kod Paklenika, pored drugih zločina, osuđen je Radovan Karadžić, predsednik proširenog Predsjedništva RS, na doživotni zatvor. Za streljanje na Drini, osuđen je Mićo Stanišić, ministar u Ministarstvu unutrašnjih poslova RS, na 22 godine; i Mitar Vasiljević, pripadnik „Belih orlova“, na 15 godina zatvora. Posle priznavanje krivice, za streljanje na Drini, pored drugih dela, osuđena je Biljana Plavšić, članica Predsjedništva i proširenog Predsjedništva Srpske Republike BiH, na 11 godina zatvora.
Pred sudom BiH, za streljanje kod Paklenika, osuđeni su pripadnici Višegradske brigade, Predrag Milisavljević i Miloš Pantelić, na po 20 godina zatvora. Za streljanje kod fabrike „Varda“, osuđen je Oliver Krsmanović, pripadnik 2. podrinjske lake pešadijske brigade, na 18 godina zatvora.
Pred sudom BiH, za streljanje u štali Ajke Balić, osuđen je Momir Savić, komandir 3. čete Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, na 17 godina zatvora.
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Ševal Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u fabrici „Partizan“. Dana 29.5.1992. godine zaustavljen u blizini svoje kuće dok je vozio kola i odveden
Fajko Lončar Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Odveden je iz Rodić Brda neutvrđenog datuma u proleće 1992. godine. Od tada mu se gubi svaki trag.
Fadil Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 17.6.1992. godine, odveden je iz svoje kuće u zgradu SUP-a u Višegradu. Poslednji put je viđen otprilike
Hamed i Husein Tvrtković Bosanski Muslimani iz Kabernika, otac i sin. Dana 12.6.1992. godine odvedeni su iz svog sela u pravcu Donje Lijeske i od
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava