Svedok S-4
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Pripadnici paravojne grupe „Beli orlovi“/„Osvetnici“, na čijem je čelu bio Milan Lukić su u junu 1992. godine na dve lokacije u Višegradu, u Pionirskoj ulici i na Bikavcu, spaljivanjem ubili preko 100 bosanskih Muslimana, uglavnom žena, dece i starijih osoba.
Dana 13.6.1992. godine, u Koritnik, selo u opštini Višegrad u kome su živeli Muslimani i Srbi, došlo je više muškaraca srpske nacionalnosti iz obližnjih sela i obavestilo muslimansko stanovništvo da moraju da napuste svoje domove. Rečeno im je da će biti transportovani u Kladanj, u sklopu razmene u kojoj će Srbi koji žive u Kladnju biti preseljeni u Koritnik, a Muslimani iz Koritnika u Kladanj. Pošto 14.6.1992. godine nisu stigli autobusi koji je trebalo da ih povezu, muslimanski civili su krenuli peške do susednog sela Greben, a zatim u pravcu Višegrada. Mitar Vasiljević, pripadnik „Belih orlova“, je grupu iz Koritnika odveo u Pionirsku ulicu u Višegradu i rekao im da će sutradan rano ujutro doći konvoj koji će ih odvesti iz Višegrada i da treba da prenoće u kući Jusufa Memića ispred koje su se okupili.
Otprilike 45 minuta do sat vremena kasnije, u Memićevu kuću u Pionirskoj ulici su stigli Milan i Sredoje Lukić. Preteći oružjem, naredili su muškarcima i ženama da predaju novac i nakit. Žene i decu su potom odvojili od muškaraca i podelili u grupe od tri do četiri osobe. Naređeno im je da odu u susednu sobu, gde su pretreseni dogola.
Paljenje kuće Adema Omeragića 14.6.1992. godine preživelo je samo šest žrtava. Najmlađa žrtva bila je stara dva dana, a najstarija 79 godina.
Milan Lukić je iz kuće izveo više žena, uključujući Jasminu Vilu. Svedokinja VG-101 i njena sestra, pobegle su nakon što im je jedna od tih žena koje su se vratile rekla da su je silovali, i da joj je Milan Lukić rekao da će sve žene na kraju biti silovane.
Između 21:30 i 23:30, grupi je naređeno je da pređe u kuću u Adema Omeragića, udaljenu tridesetak metara.
Grupa je uterana u jednu prostoriju u prizemlju. Svedokinja VG-018 je bila među poslednjima. Kada je cela grupa bila u toj prostoriji, vrata su zatvorena. Posle približno pola sata, u prostoriju je ubačena eksplozivna naprava. Nakon eksplozije, dok su neki od ljudi pokušavali da pobegnu kroz prozore, Mitar Vasiljević je baterijskom lampom osvjetljavao prozore kuće dok je Milan Lukić pucao po njima.
Svedočila je u predmetu „Lukić i Lukić“ ped MKTJ, 27. i 28.8.2008. godine, na delimično zatvorenoj sednici.
Bosanska Muslimanka iz Višegrada, živela je u Pionirskoj ulici. Prisustvovala je paljenjima kuća u Pionirskoj ulici i na Bikavcu.
Na dan paljevine u Pionirskoj ulici, videla je Milana i Sredoja Lukića i druge pripadnike njihove grupe kako vode preko 60 ljudi u kuću Jusufa Memića. Čula je pucnje, eksploziju i jauke zapaljenih ljudi u kući Adema Omeragića.
Na dan paljevine na Bikavcu, krenula je da poseti stariji par kome je pomagala, Pašana i Alisu Subašić, i odnese im hranu. Videla je konvoj vozila i automobile Milana Lukića i drugih pripadnika njegove grupe.
Svedoči da je grupa u kojoj su bili ljudi iz Gostilja koje je poznavala, među kojima je bila porodica Zehre Turjačanin, odvedeni u kuću Mehe Aljića i da su pripadnici grupe Milana Lukića vratima garaže zatvorili izlaz iz kuće.
Svedokinja se sakrila u obližnji šljivik i odatle je videla da je kuća zapaljena.
Svedočila je pred Sudom BiH u predmetu „Krsmanović Oliver“, 4.9.2012. godine.
Bosanska Muslimanka iz okoline Višegrada, domaćica. Njen muž, Ibrišim Memišević, izveden je fabike „Varda“ i ubijen na obali Drine. Nakon što je proterana iz Dušća, naselja u Višegradu gde je živela, svedokinja je neko vreme boravila na Bikavcu, u komšiluku kuće Mehe Aljića.
„
***
[…] Zašla je racija od Milana Lukića, ne znam, bilo je trojica, četvorica vojnika. […] 27. juna su zašli od kuću do kuću i sve su redom pitali otkle smo mi… i meni su dolazili na me, na moja vrata. Ko je odakle, iz kojeg mjesta, šta ja znam, i sve su protjerali u otu kuću, pretežno ljude iz Župe, takozvana Župa. […] Pa Boga mi ja kad sam išla na kavu, bilo je, bilo je djece možda blizu, oko 40. Eto nisam baš vidila… Bilo je staraca, starih žena, starih ljudi. […]
[…]Pitaju: „Odakle ste?“, mi kažemo iz Dušća. Ništa. „Dira li vas ko?“, ne dira, oni su nas ostavili. I prošli su dalje i onda smo saznali da samo tuj je skupljena grupa iz Župe… […] E oko možda 10, pola 11 naveče. Nastala je pucnjava. Nastala je muzika. Ori se. Lupaju se željezna vrata, mislim da, ja to pretpostavljam da su tada kad sam saznala šta je bilo… Da su željezna vrata i da je to sve tako natjerano u tu kuću i da je spaljeno. […]
[…] Dolazi mi izutra komšinica sa Bikavca, komšinica od ote moje, moje daidže i, Ismeta Subašić. Kaže, ona meni šapće, k’o ono ja nešto malo od njiha otmenija, a ništa bogme jada. […] Kaže: „Gore je sve spaljeno.“, kaže, ovaj, „U kući.“ […] Kaže ona meni, onaj, jah, ja njojzi rekoh: „Hajmo viđet.“, „Hajde.“, kaže. I nas dvije polahko smo opet kroz bašte, nismo išli cestom. A odozgo smo išli cestom. Sad smo kroz baštu prošli gore. Aj, imaš šta viditi. To je, guši me kad pričam. Vidim kosti, al’ to su kosti k’o panjeve. Kičma, rebra i ono sve… Izgorena tijela. I još se uvijek puše.
***
“
(Iz transkripta svedočenja Mujesire Memišević)
Mujesira Memišević je napustila Višegrad u septembru 1992. godine.
Dana 27.6.1992. godine, ili približno tog datuma, Milan i Sredoje Lukić su, zajedno s drugim pripadnicima njihove paravojne grupe, prisilili približno 70 Muslimana iz naselja Bikavac u Višegradu da izađu iz svojih kuća i uđu u kuću Mehe Aljića. Zabarikadirali su izlaze i zapalili je, na sličan način kao kuću Adema Omeagića u Pionirskoj ulici, čime su prouzrokovali smrt približno 70 ljudi, kao i teške povrede jedine osobe koja je preživjela požar, Zehre Turjačanin.
Svedokinje VG-058 i VG-115, koje su se sakrivale na različitim mestima, u neposrednoj blizini kuće Mehe Aljića videle su da naoružani muškarci, među njima i Milan i Sredoje Lukić, koriste benzin kako bi zapalili kuću.
Lokalne srpske vlasti su u toku rata uništile mesto zločina na Bikavcu i na toj lokaciji napravile deponiju. Jedini pronađeni posmrtni ostaci su kost ekshumirana 2016. godine.
Za spaljivanje civila u Pionirskoj ulici, pored drugi dela, pred MKTJ su u predmetu „Lukić i Lukić“ osuđeni: Milan Lukić, pripadnik rezervnog sastava policije, i vođa paravojne grupe koju su nazivali „Osvetnici“ ili „Beli Orlovi“, na doživotni zatvor; i Sredoje Lukić, pripadnik paravojne grupe „Osvetnici“ ili „Beli Orlovi“, na 27 godina zatvora.
Pred MKTJ su za ovaj zločin, pored drugih dela osuđeni i Mićo Stanišić, ministar u Ministarstvu unutrašnjih poslova RS, na 22 godine i Mitar Vasiljević, pripadnik grupe Milana Lukića, na 15 godina zatvora.
Milan Lukić i Mitar Vasiljević osuđeni su i za zločin na Bikavcu.
Posle priznavanja krivice, za zločin na Bikavcu, pored drugih dela, osuđena je Biljana Plavšić, članica Predsjedništva i proširenog Predsjedništva Srpske Republike BiH, na 11 godina zatvora.
Pred sudom BiH, za spaljivanje civila u Pionirskoj ulici osuđen je Radomir Šušnjar, pripadnik grupe Milana Lukića, na 20 godina zatvora.
Huso Delibašić Bosanski Musliman iz Rodić brda. Dana 29.5.1992. godine odveden je iz svoje kuće u pravcu Višegrada. Od tada mu se gubi svaki trag.
Ševal Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda, radnik u fabrici „Partizan“. Dana 29.5.1992. godine zaustavljen u blizini svoje kuće dok je vozio kola i odveden
Fajko Lončar Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Odveden je iz Rodić Brda neutvrđenog datuma u proleće 1992. godine. Od tada mu se gubi svaki trag.
Fadil Zukić Bosanski Musliman iz Rodić Brda. Dana 17.6.1992. godine, odveden je iz svoje kuće u zgradu SUP-a u Višegradu. Poslednji put je viđen otprilike
Hamed i Husein Tvrtković Bosanski Muslimani iz Kabernika, otac i sin. Dana 12.6.1992. godine odvedeni su iz svog sela u pravcu Donje Lijeske i od
This website was created and maintained with the financial support of the European Union. Its contents are the sole responsibility of the RECOM Reconciliation Network and do not necessarily reflect the views of the European Union.
© Glas Žrtava